Basara

Preslava

Danas je petak, drugi dan Nikoljdana, takozvana preslava, dan za kuhinjsku filozofiju.

Preslava 1Foto: Stanislav Milojković

Krećemo na posao. Jedna od najpogubnijih zabluda koje vekovima pustoše Srbiju – legion im je inače, ime – jeste duboko ukorenjena zabluda da je realnost nešto što se može preurediti i prilagoditi u skladu sa sopstvenim zamislima, potrebama, etc.

Iz napred rečenog ne treba izvući pogrešan zaključak da je realnost (uključujući i političku) nešto kruto, nepromenjljivo, dato jednom za svagda. Daleko od toga. Realnost je, da kažemo, vrlo fleksibilna, ali postavlja određene neprelazne granice koje se u „čistoj filosofiji“ (srpski termin iz 60-ih godina XX veka) nazivaju – nužnost. Ali viđite sad vraga, „čisti fiosofi“ tvrde – a ja im verujem – da se do slobode može vinuti samo onaj ko upozna i prihvati nužnost, a da tamo gde te spoznaje nema – ili gde neće da se ima – caruje upravo nužnost.

Čistoj filosofiji u Srbiji (osim u varijanti vulgarnog materijalizma) nikada nisu cvetale ruže, a naročito joj nisu cvetale kad su joj bile najpotrebnije – u prvoj polovini smutnog XIX veka. Da stvar bude komplikovanija, u to vreme ni srpskoj teologiji (koja je po meni korisnija za istoriju i život od filosofije) nisu cvetale ruže.

U XIX veku Srbi su bili ubeđenu da „mogu i ono što ne mogu“. I takvi su i do danas ostali, jer da nisu, ne bi ovacijama dočekali napred citirani luping počivšeg „oca nacije“. Vođeni tim uverenjem, funkcionalnim u guslarskim pesmama, ali pogubnim u životu, Srbi nisu spoznali da nisu u stanju da oslobode „sabraću“ pre nego što oslobode sami sebe, što su propustili da urade; igrali su za publiku, zanemarivali taktiku, pa su zato završili u nižerazrednom Vratniku, u domaćoj i međunarodnoj javnosti poznatom kao Republika Srbija.

Prelazimo na stvar. Pre nego što se ovde jasno sagleda da su Vučić i njegov režim nužnost, a ne kosmička nepravda, svi napori da se nešto, je li, promeni završavaće kao srpski oslobodilački ratovi, što će reću u neslobodi, jadu i čemeru.

Sabiti sve promašaje i sva zla ovoga sveta u jednu jedinu ličost, znači odgurnuti pod tepih milione pogrešnih odluka, promašaja i trogatelnih pompeznosti koje su kulminirale Vučićevim usponom i sinovratom svih kriterijuma.

Ako neko ozbiljno misli na promene – ako takvih još uopšte ima – mora krenuti od uzroka, a ne od posledice, mora poraditi na uspostavljanju 1. lestvice (sada nevažećih) civilizacijskih vrednosti 2. političkog sistema koji neće biti igračka za voždove i 3. mora pribeći nepopularnim merama, uključujući pendrek.

Sve drugo – a na ovdašnjoj olitičkoj sceni sve je „sve drugo“ – biće politika kontinuiteta zasenjivanja nacionalne prostote, uvlačenja u narodno dupe i ubiranja profita iz rata sa realnošću.

Komentari (8)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares