Posle tragedije u Bejrutu ništa nije sigurno

Ko je odgovoran za zagađenje vazduha u Srbiji?

Tri mudraca i radna grupa: Ko je odgovoran za zagađenje vazduha u Srbiji?

Najviši državni funkcioneri osetili su potrebu da građanima objasne zašto je vazduh zagađen, te da nije potrebno da brinu zbog toga. O odgovornosti za zagađenje, svojoj ili drugih javnih funkcionera ni reči.

Tri mudraca i radna grupa: Ko je odgovoran za zagađenje vazduha u Srbiji? 1Foto: Mohammad Danish

Dobro, bilo je reči o odgovornosti. Vučić Aleksandru kriv je visok standard!? Trivan Goranu krivi su građani i lokalne samouprave. Brnabić Ana okrivila je atmosferske prilike. Objašnjenja koja su predsednik države, predsednica vlade i ministar zaštite životne sredine ponudili ovih dana predstavljaju potvrdu neodgovornosti kao modela vladanja, te sadrže neistinite i netačne podatke.

Odmah da odgovorim na pitanje iz naslova – odgovorna je neodgovorna vlast, odnosno, nosioci javnih funkcija koji, obavljajući javni posao nisu obezbedili primenu propisa o zaštiti vazduha i nisu poštovali međunarodne obaveze koje je Republika Srbija svojom voljom prihvatila. Nisu, a bili su dužni da to učine,obezbedili nadzor nad primenom propisa i nisu upravljali javnim resursima (novcem, uređajima i ljudima zaposlenim u javnoj upravi) na način koji bi omogućio smanjenje zagađenja vazduha koje godina narušava zdravlje  i kvalitet života građana Srbije.Posebnu odgovornost snose troje javnih funkcionera koji poslednjih dana javnosti pokušavaju da svoje misli i objašnjenja prinesu kao darove i saopšte sve osim da su svesni svoje odgovornosti za zagađenje vazduha i da će postupiti kao odgovorni ljudi koji nisu uradili ono što im je bila obaveza.

Najviši državni funkcioneri osetili su potrebu da građanima objasne zašto je vazduh zagađen, te da nije potrebno da brinu zbog toga. O odgovornosti za zagađenje, svojoj ili drugih javnih funkcionera ni reči. Dobro, bilo je reči o odgovornosti. Vučić Aleksandru kriv je visok standard!? Trivan Goranu krivi su građanii lokalne samouprave.Brnabić Ana okrivila je atmosferske prilike. Objašnjenja koja su predsednik države, predsednica vlade i ministar zaštite životne sredine ponudili ovih dana predstavljaju potvrdu neodgovornosti kao modela vladanja, te sadrže neistinite i netačne podatke.

Vučić Aleksandar ponudio je nekoliko objašnjenja.

Najpre da je vazduh u Srbiji zagađen dva-tri dana godišnje. To nije tačno, odnosno to nije istina, pa je takva izjava od strane javnog funkcionera krajnje neodgovorna. Samo u Beogradu su u poslednjih mesec dana (20.12.2019-20.01.2020.) granične vrednosti emisija sumpor dioksida, oksida azota i praškastih materija prekoračene više od 2-3 dana. Pa tako, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, 25. decembra granične vrednosti oksida azota – NOX (dnevni proseci) prekoračene su u Obrenovcu i na automatskoj mernoj stanici Mostar u Beogradu. Na istim mernim stanicama dnevne granične vrednosti NOX su prekoračene i 26. i 27. decembra prošle godine. Ove godine već 2. januara dnevne granične vrednosti NOX su prekoračene u Obrenovcu i u Beogradu na stanicama Mostar, Vračar i Stari Grad. Na istim stanicama, toga dana, došlo je do prekoračenja emisija čestica PM10. Pošto je predsednik umirujuće tonove uputio nešto ranije, ako se ne varam u novembru prošle godine, da pogledamo koliko dana su građani Srbije bili izloženi zagađenju u novembru 2019. i prethodne 2018. godine. Naime, prema podacima Sekretarijata za zaštitu životne sredine Grada Beograda prekoračenja dnevne granične vrednosti za čestice PM10 u novembru 2019. utvrđena su 17 puta na automatskoj mernoj stanici Veliki Crljeni u Obrenovcu. Prema propisima Republike Srbije dozvoljeno prekoračenje za čestice PM10 je ograničeno na 35 dana godišnje. U 2018. godini, prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, broj dana sa prekoračenim graničnim vrednostima PM10 čestica ne da nije bio 2-3 dana nego je u Valjevu, Užicu, Smederevu, Beogradu, Sremskoj Mitrovici i Kragujevcu zagađenje PM10 česticama zabeleženo više od 100 dana tokom 2018. godine.

Odakle predsedniku Srbije podatak, a potom i hrabrost, da kaže da se problem zagađenja javlja 2-3 dana godišnje? Oseća li potrebu da se izvini građanima Srbije jer ih je obmanjivao?

Dalje, Vučić Aleksandar pre nekoliko dana, a povodom zagađenja vazduha, stavlja građane pred dilemu – dogovorite se, kaže nam, hoćete li termoelektrane ili male hidroelektrane? Na taj način nam predsednik, I guess, ukazuje na to da su male hidroelektrane alternativa proizvodnji struje iz termoelektrana, pa treba da odlučimo više šta hoćemo. Jer, zaključujem, građani se bune protiv malih hidroelektrana a one su zapravo rešenje!? Pa šta više hoćemo? Na ovaj način predsednik ponovo obmanjuje javnost nudeći joj lažnu dilemu. Ova je izjava prošla gotovo neopaženo, a zaslužuje suočavanje sa činjenicama.

Pre svega je važno reći da je 2015. godine Vlada, u kojoj je upravo Vučić Aleksandar obavljao funkciju predsednika, predložila Narodnoj skupštini Strategiju razvoja energetike koja je potvrdila da je ugalj strateški resurs za proizvodnju električne energije i nije ostavila nikakvu dilemu u kom pravcu će se  kretati energetska politika Srbija u narednoj deceniji. Ovu je strategiju Skupština, u kojoj su većinu činili poslanici SNS-a, usvojila u decembru 2015. i ona važi i dan danas. Zašto onda predsednik pred građane postavlja dilemu koju je njegova Vlada i skupštinska većina rešila pre nekoliko godina? Da je u pitanju lažna dilema govore i podaci iz Energetskog bilansa Republike Srbije za 2019. Naime, proizvodni kapaciteti termoelektrana u 2019. godini iznosili su 4079 MW dok su proizvodni kapaciteti malih hidroelektrana 102 MW. U bruto proizvodnje električne energije male hidroelektrane učestvuju sa svega 3%.Sve  i kada bi svi raspoloživi tehnički potencijali za proizvodnju električne energije iz malih hidroelektrana bili iskorišćeni, a bez da uzmemo u obzir obime uništenja prirode koji bi na taj način nastupili, dobili bismo oko 500 MW instalisanih kapaciteta za proizvodnju električne energije. To nikako nije dovoljno da zameni kapacitete termo-energetske flote i zbog toga dilema koju je pred građane postavio predsednik države predstavlja primer neodgovornog odnosa prema ozbiljnim javnim problemima.

Objašnjenje prema kome je zagađenje vazduha posledica visokog standarda i porasta broja vozila na ulicama ne trpi ni elementarnu kritiku. U razvijenim državama sa visokim standardom je problem zagađenja rešen, bez obzira što građani imaju novac da kupuju automobile.

Brnabić Ana, predsednica Vlade, ponudila je pak svoja objašnjenja i pridružila se malobrojnoj grupi funkcionera koji su komentarisali zagađenje vazduha i pri tom pokazali visok nivo neodgovornosti prema funkciji koju obavljaju.

Prema rečima predsednice Vlade nema mesta ni razloga za paniku, jer se ne radi o nečemu što je nova pojava, pošto se to (zagađenje vazduha) ponavlja godinama, zbog vremenskih uslova. Uslovno bih mogao da se složim sa predsednicom Vlade. Ako pod panikom zamislimo masovno iseljavanje stanovništva iz zagađenih gradova, nešto slično onome što se odigrava u romanu „Zapis o pronicljivosti“ Žozea Saramaga, ili reakciju koja je nalik onoj prilikom pomračenja Sunca od pre par decenija, onda bismo mogli da se složimo da nema mesta takvoj reakciji.

Pre svega, zagađenju vazduha izloženi su stanovnici nekoliko najvećih gradova (a bilo bi ih i više da postoje sistemska merenja na lokalnom nivou) pa je pitanje gde bi svi ti ljudi i mogli da se od zagađenja sklone. Međutim, u ovom slučaju ne govorimo o panici nego upravo o odgovornosti nosilaca javnih funkcija zbog toga što se zagađenje vazduha ponavlja godinama a adekvatna reakcija nadležnih institucija izostaje. Pa upravo je partija kojoj je nedavno pristupila Brnabić Ana već 8 godina na vlasti na republičkom nivou, kao i u većini gradova i opština. Ko je onda odgovoran za stanje kvaliteta vazduha? Vremenski uslovi, kaže predsednica Vlade.

Pitanje odgovornosti dalje predsednica Vlade rešava slično kao i njeni istomišljenici. Krivi su građani jer lože „sve i svašta“ i voze automobile koji su veliki zagađivači!? Pa to nam kažite! Sada bar tačno znamo ko je odgovoran. Građani. I ovde bih mogao da se, uslovno, složim sa predsednicom Vlade. Građani jesu odgovorni jer nisu one koji su odgovorni pozvali na političku odgovornost. Za to pak što lože sve i svašta i voze, opet valjda sve i svašta, odgovorna je uprava na čelu sa Brnabić Anom, i njenim prethodnicima.

Građani lože ono što im je dostupno i dozvoljeno da lože i voze one automobile koje mogu da kupe i registruju. Masovna pojava vozila čije korišćenje je zabranjeno u Srbiji nije, čini mi se, prijavljeno? Da je Srbija postavila standarde za individualna ložišta i zabranila promet neefikasnih grejnih tela onda bi građani koristili neke druge uređaje za grejanje. Međutim, ovaj aspekt problema uporno niko od javnih delatnika ne pominje. Oni rešenje vide u širenju mreže daljinskog grejanja. I to, po mom mišljenju, uopšte nije slučajno. I nije posledica neznanja. To da političari u Srbiji za postojeće probleme  uvek nude samo jedno rešenje, bez razmatranja drugih opcija, poznato je odavno i nije samo manir ove vlasti. Takvo postupanje takođe se može nazvati neodgovornošću, odnosno, ignorisanjem onih političkih opcija koje ne podržavaju ostvarenje interesa pojedinaca i grupa bliskih vlasti.

Osvrnimo se na daljinsko grejanje. U Srbiji u sistemu daljinskog grejanja dominiraju javna komunalna preduzeća koja kao energent koriste gas. Gas čini oko 80% energetskog miksa u sistemu daljinskog grejanja. Udeo mazuta, uglja i nafte je značajno smanjen, a biomasa, kao obnovljiv izvor energije se koristi u svega 1% postrojenja za proizvodnju tople vode. Toliko o obnovljivim izvorima energije u sistemu daljinskog grejanja. Toplotna energijase dobija direktnim spaljivanjem fosilnih goriva, što je davno prevaziđeno u svim ozbiljnim sistemima daljinskog grejanja u Evropi i razvijenom svetu. Direktno spaljivanje fosilnih goriva u sistemu daljinskog grejanja je poslednja opcija, kada se iskoriste potencijali otpadne toplote, otpadnih goriva i obnovljive energije.

I uvek, kada god je to moguće, proizvodnja toplote se kombinuje sa proizvodnjom električne energije ili drugim tehnološkim procesima u kojim topla voda predstavlja nus proizvod. Direktno spaljivanje gasa u toplanama očigledno nekome veoma odgovara a posledica toga je izuzetno visoka cena usluge daljinskog grejanja za građane i privredu. Daljinsko grejanje u Srbiji je skupo i zbog toga je usluga koju nude javna komunalna preduzeća nekonkurentna. Postoji više različitih opcija za grejanje domaćinstava koje su ekološki i ekonomski prihvatljivije od daljinskog grejanja. Tačno je da je upotreba gasa daleko bolja od upotrebe mazuta, ako se imaju u vidu emisije zagađujućih materija. Ali je tačno i to da gas dolazi iz nalazišta koja su udaljena više od 3 hiljade kilometara a da je biomasa lokalno dostupan energent. Međutim, gasifikacija će rešiti problem zagađenja vazduha u Užicu i Valjevu, prenose mediji, da tvrdi predsednica Vlade. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Analizu troglasja neodgovornih nosilaca javnih funkcija završavam osvrtom na javne istupe Trivan Gorana, ministra zaštite životne sredine. Iako je najpre izabrao da se brani ćutanjem ministar Trivan se u poslednjih nekoliko dana potrudio da javnosti objasni da ni on ni njegovo ministarstvo nikako ne mogu biti odgovorni za zagađenje vazduha.

Najpre o uzrocima zagađenja po ministru Trivanu. U saopštenju Ministarstva zaštite životne sredine od 16. januara ove godine, za koje verujem da ga je ministar bar odobrio, ako ga sam nije napisao, javnosti se saopštava da su najveći zagađivači termoelektrane i industrija. Zatim je u medijima ministar Trivan skrenuo pažnju da 16 termoelektrana iz regiona zagađuje više nego 250 postrojenja iz EU. U vezi sa ovom tvrdnjom se postavlja pitanje šta je ministarstvo, i ministar kao odgovorno lice, učinilo da bi se smanjilo zagađenje iz termoelektrana? Odgovor na to pitanje dala je ovih dana Energetska zajednica pokretanjem postupka protiv Republike Srbije koja ne primenjuje Nacionalni plan za smanjenje emisija iz velikih postrojenja za sagorevanje.Kakve ovo veze ima sa ministrom i ministarstvom odmah ćemo objasniti. U skladu sa zakonom republička inspekcija je nadležna za nadzor nad primenom ratifikovanih međunarodnih sporazuma, a Nacionalni plan za smanjenje emisija upravo je deo međunarodnih obaveza Republike Srbije. Ministar je mogao, i rekao bih morao, znati da EPS ne poštuje ograničenja emisija sumpor dioksida, utvrđena planom za 2018. godinu, jer je podatke o emisijama EPS dostavio Agenciji za zaštitu životne sredine još početkom 2019. godine. Ako to nije znao, ili ga takva informacija nije zanimala, onda se postavlja pitanje šta taj čovek radi na funkciji ministra zaštite životne sredine? Budući na izvoru informacija o zagađenjima iz termoelektrana ministar Trivan je na raspolaganju imao institucionalne i političke mehanizme da utiče na zagađivača. Pod institucionalnim mehanizmima pre svega mislim na inspekciju. Politički je ministar mogao da deluje u Vladi i postavi pitanje usvajanja Nacionalnog plana (da, taj dokument niko nije usvojio) i njegove primene. Takođe je mogao da iskoristi političku bliskost sa ministrom Antićem te da pokrene koordinisanu akciju dva ministarstva. Međutim,ministar nije učinio ništa. Iako ministarstvo u saopštenju od 16. januara pominje prekršajne prijave i prijave za privredni prestup, one se ne odnose na primenu Nacionalnog plana za smanjenje emisija niti prekoračenje emisija sumpor dioksida iz termoelektrana.

Dalje, mediji navode, ministar Trivan ističe da Srbija nema toliki problem sa PM česticama koliko sa sumporom!? Ne, ministre, Srbija ima problem i sa sumporom i sa PM česticama. Da ste pogledali izveštaje Agencije za zaštitu životne sredine videli biste upravo prekoračenje graničnih vrednosti PM10 čestica predstavlja izvore zagađenja u gradovima gde je vazduh ocenjen kao prezagađen.  I tu dolazimo do sledećeg problema koji ministar Trivan pokušava da reši prebacivanjem odgovornosti na lokalne samouprave. Naime, lokalne samouprave su krive jer nisu izradile planove kvaliteta vazduha, tvrdi ministar. I to je tačno, ali samo delimično tačno. Naime, planovi kvaliteta vazduha se izrađuju u aglomeracijama (zona sa više od 250.000 stanovnika) u kojim je vazduh treće kategorije (prezagađen), odnosno kada zagađenje vazduha prevazilazi efekte mera koje se preduzimaju, odnosno kada je ugrožen kapacitet životne sredine ili postoji stalno zagađenje vazduha na određenom prostoru.

U poslednjih nekoliko godina radi se o nekih 8 aglomeracija a odgovornost za usvajanje planove je zaista na nivou jedinica lokalne samouprave. Planove kvaliteta vazduha u ovom trenutku imaju Beograd, Bor, Valjevo, Smederevo a nemaju Niš, Kragujevac, Užice. Dozvoljavam da sam negde i pogrešio te se nadam da ministarstvo ima tačnije podatke. Zašto ministarstvo ako ministar kaže da je odgovornost na lokalnom nivou? Zato što ministarstvo daje saglasnost na te planove. Iz te činjenice odgovornost ministarstva prepoznajemo na dva nivoa.

Pre svega, ako ministarstvo daje saglasnost na planove ono ima i tačne informacije koji to gradovi nisu usvojili planove a bili su obavezni. Šta je onda ministarstvo učinilo da gradovi koji su se oglušili o svoje obaveze ispune svoju dužnost. Zakon o zaštiti vazduha je veoma jasan: „Ministarstvo vrši nadzor nad radom Agencije, nadležnog organa autonomne pokrajine, nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, kao i ovlašćenih pravnih lica u vršenju poverenih poslova“ (čl. 73). Još je jedan nivo odgovornosti ministarstva, pa samim tim i ministra. Planovi kvaliteta vazduhamoraju da budu u saglasnosti sa strategijom zaštite vazduha koju izrađuje ministarstvo a usvaja Vlada. Pa jesu li planovi u skladu sa strategijom? Nisu jer strategije nema. Nije nikada usvojena iako je rok za njeno usvajanje istekao 1. januara 2015.

Strategija je dokument kojim se obezbeđuju uslovi za uspostavljanje institucionalnog sistema na osnovu koga se preduzimaju mere za izbegavanje, sprečavanje ili smanjenje zagađenja vazduha i štetnih posledica po zdravlje ljudi i/ili životnu sredinu u celini, na teritoriji Republike Srbije (Zakon o zaštiti vazduha, čl. 28). Da nisu lokalne samouprave i građani koji voze stare automobile i u ovom slučaju krivi? Ministre, predsednice Vlade, bivši predsedniče Vlade, gde je nacionalna strategija zaštite vazduha u zemlji u kojoj je više od 2 miliona ljudi izloženo zagađenju vazduha?

Iako sam želeo da skrenem pažnju na očiglednu (ne)odgovornost najviših funkcionera ne treba zaboraviti da su najviši funkcioneri gradova i opština takođe odgovorni zbog planova koji ne daju rezultate ili zbog toga što planove uopšte nisu usvojili. O tome drugom prilikom.

Na kraju, šta bi sa tom radnom grupom? To je izgleda rezultat hitne reakcije predsednice Vlade, a nakon hitne sednice Vlade. Zbog zagađenja vazduha. Iako ne treba paničiti. Kako akt kojim je osnovana radna grupa za sistemsko rešavanje pitanja zaštite vazduha nije još dostupan javnosti o njenim budućim učincima možemo da zaključujemo na osnovu izjava iz medija.

Naime, mediji prenose da je zadatak radne grupe da prati, analizira i razmatra najvažnija pitanja u oblasti zaštite vazduha od zagađenja u Srbiji, sa posebnim osvrtom na sistemske probleme, da daje analize stanja i predloge mera za sistemsko rešavanje uočenih problema i usklađivanje stavova nadležnih državnih organa i drugih organizacija i institucija koje se bave pitanjem zaštite vazduha od zagađenja!? Takođe, pored predsednice Vlade i resornog ministra u radnu grupu su ušli i ministar energetike, ministar zdravlja i neki drugi funkcioneri i službenici javne uprave.

Ali, šta je inače do sada radilo resorno ministarstvo i Vlada Srbije ako će radna grupa da prati, analizira, usaglašava i razmatra najvažnija pitanja u vezi sa zagađenjem vazduha? U čemu je razlika? Pa i ako će ta radna grupa da radi posao koji nije radila Vlada i ministarstva kako da očekujemo rezultate ako će u radnoj grupi sedeti ministar i predsednica Vlade koji nisu radili svoj posao? I šta će biti konkretni rezultati rada te radne grupe, ako za trenutak zaboravimo da su u njoj ministar i predsednica iz prethodne rečenice? Hoće li preduzeti neke hitne mere? Nema rokova, kaže predsednica Vlade, a prenose mediji, mi smo to radili i nastavićemo da radimo.

Kako su radili golim okom se vidi. Šta misle o svom učinku sami su rekli. Odgovornost, odnosno potpuno odsustvo odgovornosti, u srži je problema zagađenja vazduha u Srbiji. Neodgovornost je ključna prepreka za uspostavljanje održive politike zaštite vazduha i sprovođenje obaveza koje je Republika Srbija prihvatila u procesu pristupanja EU. Priče tri mudraca i njihovi darovi u vidu površnih izgovora i prebacivanja odgovornosti na druge doprinosi samo kontaminaciji javnog prostora u kome nije moguće izneti kritiku zasnovanu na činjenicama. Ovaj tekst je moj pokušaj da na neistine i izgovore odgovorim činjenicama i te činjenice podelim sa javnošću. Jer smatram da je to dužnost građana koji veruju u vladavinu prava i odgovornost kao osnovno načelo javne politike.

Autor je programski direktor RERI-ja

 

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares