Zoran Panović

Od Miloševića do Miloševića

Zamislite Hrvatsku bez narativa ‘Domovinskog rata’, bez najveće pobede u istoriji Hrvata, kako reklamiraju ‘Oluju’, bez mistične veze Tuđmana i branitelja koja je možda jača i od one Tita i SUBNOR-a?

    
Od Miloševića do Miloševića 1

Tačno je da su Kosovari i u vreme SFRJ voleli da idu u Hrvatsku da tamo rade i žive, ali da li bi bez Rahima Ademija i Agima Čekua bili s Hrvatima ‘braća po oružju’, kako je to rekla Kolinda Grabar Kitarović?

Pričao mi je blizak prijatelj Dobrice Ćosića da mu se ovaj poverio da nikad nije upoznao glupljeg političara od Franje Tuđmana.

Srećom da je Ćosić omanuo kad je Slobodana Miloševića uporedio sa Nikolom Pašićem, jer bi u konačnici ispalo da je Tuđman bio pametniji (lukaviji) ne samo od Miloševića i Ćosića već i od Nikole Pašića reinkarniranog u njima.

Ko bi danas rekao, četvrt veka od ‘Oluje’, da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta! Ti susreti sad imaju kategoriju apsurdnih s obzirom na epiloge.

Davnog 28. marta 1991. u vili ‘Dalmacija’ u Splitu održan je prvi sastanak predsednika šest republika koji su raspravljali o razrešenju jugoslovenske krize.

Pa je jedna hrvatska novinarka pitala Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada.

Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman je bio zabrinut.

Kučan je hteo ‘razdruživanje’, Tuđman ‘savez suverenih država’. Izetbegović i Gligorov ‘asimetričnu federaciju’.

Ohrabren nakon Devetog marta Kadijevićevom huntom, Milošević je sve glat odbio.

Simbolika je surova: Zloupotrebljavajući najveći srpski praznik –  Vidovdan, povodom šest vekova od Kosovskog boja, Milošević je doživeo da ga baš na Vidovdan preko Tuzle isporuče Haškom tribunalu, a njegov prezimenjak u Kninu pre neki dan simbolički je epilog one nadmenosti iz marta 1991. u splitskoj vili ‘Dalmacija’ pred auditorijumom Jugoslavije u terminalnoj fazi.

Nad ovim Miloševićem verbalno su se iživljavali oni koji su klicali onom Miloševiću i njegovom fatalnom glumatanju srpskog Pijemonta.

Hrvatski ideolozi u perfidnoj reviziji istorije, Tuđmana reklamiraju maltene kao Havela – kao jednog od lidera evropskog Istoka koji je rušio komunizam i uvodio demokratiju.

To bi išlo teže da Milošević nije branio komunizam, i da je on prvi u SFRJ raspisao demokratske izbore.

Andrej Plenković redizajnom i gestovima humanizuje tuđmanizam pomerajući HDZ u orbitu evropskih hrišćansko-demokratskih opcija.

Čak ni Dačić ‘slobizam’ ne bi mogao da prošvercuje u evropsku socijaldemokratiju.

Ovogodišnja priredba u Kninu jubilejski je posebno nadahnuta tuđmanizmom, dok se Sloba u srpskim komemorativnim dešavanjima nigde nije zvanično i eksplicitno pominjao, ali morbidni i naivni prkos ‘slobizma’ izbijao je iz mnogih emotivno-ideoloških izjava.

Dobro, nije se preteralo – niko od zvaničnika Srbije nije primio ‘Vladu Republike Srpske Krajine u izbeglištvu’ (ako to telo još postoji), niti je naglašavao Krajinu kao entitet, već je akcenat bio na tragedi etničkog čišćenja.

I najzaumniji nacionalni radnici u Srbiji koji su huškali krajiške Srbe danas bi, da mogu da biraju, možda izabrali čak i ‘mirnu reintegraciju’ kakva je bila ona ‘hrvatskog Podunavlja’, odnosno ‘Erdutski sporazum’ kao neuporedivo prihvatljiviji za Zagreb od famoznog Z-4.

Amerikaci su zaustavili Tuđmana pred Banjalukom (da bi se išlo u Dejton), a po procenama hrvatskih generala ‘Oluja’ u slavonskoj ravnici koštala bi hrvatsku vojsku oko 1.500 mrtvih. Dejton je doveo i do ‘Erdutskog sporazuma’.

Baš me interesuje da li ‘mladi lideri’ SNS u njihovim trenažnim centrima uče, na primer, kako je osnivač naprednjaka Brana Crnčević, koji je za SNS ono što je Desimir Tošić za DS, lobirao za Milana Martića u trci za predsednika Krajine, i kako je on u drugom krugu uspeo da pobedi Milana Babića, koji je vodio dobro u prvom.

Ove godine RTS nije podsetila ni u kom minutu Dnevnika je RTS iz 1995. javila o padu Knina.

Ipak ništa dok te ‘ustaša’ ne pohvali.

Koliko je samo Vučićeva propaganda bila ponosna kad je koji dan pred proslavu u Kninu Ante Kotromanović, bivši ministar obrane u Vladi Zorana Milanovića, pohvalio modernizaciju srpske vojne industrije, te da bi smatrao svojim ličnim porazom da je vojska Srbije znatno ojačala u odnosu na hrvatsku u njegovom mandatu.

Uprkos po kojoj reči razuma sa Kninske tvrđave, ovaj intervju bivšeg ministra vojnog je potvrdio da Hrvatska i Srbija teško da će biti Francuska i Nemačka Balkana, ali da će dati sve od sebe da budu Indija i Pakistan ovih prostora.

Danas čak i posvećeni evropejac, bugarski premijer Bojko Borisov govori na fonu kultne knjige njegove zemljakinje Marije Todorove ‘Imaginarni Balkan’ – da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o ‘(samo)balkanizaciji’ kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.

U srpsko-bugarskim odnosima vremenom je od Slivnice i Bregalnice postalo bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića.

I uzrečica ‘vaistinu Stoičkov!’ Šansa da Srbi i Hrvati jedni drugima postanu Bugari još je prilično daleka.

Ali to je ideal kome treba težiti kroz ‘prosvećeno antijugoslovenstvo’ – što znači i normalizaciju YU iskustva, ali i dokazivanje da identiteti mogu postojati i bez tabuiziranja sopstvenih etničkih čišćenja i genocidnih radnji, odnosno da se interni mehanizmi pacifikacije sukoba mogu uspostaviti i bez arbitriranja spolja.

Što znači i određenu rezistentnost na huškanja spolja.

I smrt Rajka Dujmića, i to baš u vreme proslave ‘Oluje’, podsećanje na pesme Novih fosila, posebno na onu ‘Za dobra stara vremena’ (pa i njene prepeve kako to rade navijači Crvene zvezde), nanovo potvrđuje tezu da živimo u paralelnim dimenzijama.

Srpsko-hrvatske omraze i klanja doprinele su smirivanju hrvatsko-ugarskih i srpsko-bugarskih mržnji.

Možda će nešto novo što će sutra doći smiriti i oprečne srpsko-hrvatske narative. Srbi i Hrvati sami to će teško moći.

Najpre je u pravu zagrebački profesor Dejan Jović, koji je nekad rekao da je tihovanje ipak najbolje za srpsko-hrvatske odnose.

Dodali bismo da to ‘tihovanje’ ne sme biti nalik moratorijuma za srpske zvaničnike na komentarisanje hrvatskih provokacija koji je na šest meseci predložio Vučić prilikom posete Zagrebu februara 2018.

Bio je to preambiciozan Vučićev zahtev.

Setimo se kako su Vulin i Dačić prkosno progovorili i to se, gle poučne koincidencije, poklopilo sa svetskim hitom – modernim horor trilerom Džona Krasinskog Tiho mesto (A Quiet Place), u kome jedna porodica mora da vodi život u apsolutnoj tišini, nakon što njihov opstanak ugroze misteriozna bića koja love onog ko ispusti i najmanji zvuk.

Ako te čuju, uloviće te!

Srbi i Hrvati ne moraju da ratuju samo kod kuće, kao što je Mesić govorio – da Hrvatska vojska preseče koridor kod Brčkog, ako Dodik otcepi Republiku Srpsku.

Eto, u Donjecku su dokazali da mogu posredno ratovati – hrvatski dragovoljci na ukrajinskoj, a srpski dobrovoljci na ruskoj strani.

Ne daj Bože da se zarati u Kataloniji, stvari bi bile donekle drugačije: Dok bi hrvatska politika, kako je premijer Andrej Plenković već isticao, mogla da Ukrajincima ponudi iskustva modela reintegracije, u Kataloniji bi hrvatska politika morala da ima, kao što je deo tamošnje javnosti već bio pokazao, razumevanja za legitimne težnje na samoopredeljenje, pogotovu jer su Srbi bili postali veliki rahojisti.

Sećate li se našeg brata Rahoja, španskog premijera koji nije imao pardona ni prema Kataloncima ni prema kosovskim Albancima.

Samo što se Katalonija za razliku od Hrvatske ne stidi svojih antifašističkih tradicija.

Hrvati jesu očistili Srbe iz Krajine, ali su sa Republikom Srpskom dobili neugodnu blizinu definisanijeg i održivijeg srpskog elementa.

Banjaluka je suštinski možda bitnija od Knina, a Srbija uvek mora da vodi računa koliko se iza hrvatskih evropskih fraza krije politika oca njihove geopolitike Iva Pilara – da Hrvatskoj nema mira dok se Srbima ne slomi kičma u Bosni.

Pilar je smatrao da su bilo kakve prisnije veze Hrvatske i Srbije, ne samo nepoželjne, nego za nas (Hrvate) i pogibljene.

U Beograd za ambasadora Plenković je poslao teškaša, diplomatu i novinara, doajena tuđmanizma – Hidajeta Hidu Biščevića.

Njega je jednom pred smrt, 1999. na Vangi, Tuđman pitao: ‘Hido, kome da ostavim Hrvatsku?’ Sa ovakvim Plenkovićem otac nacije bio bi sigurno prezadovoljan, jer niko tako ne bi politički našminkao mrtvaca i njegov etničko-istorijski inženjering kao Plenković.

Tuđman je, kako smatra Biščević, ‘imao sposobnost da prepoznaje širi povjesni i geopolitički obzor unutar kojeg su se događala zbivanja relevantna za Hrvatsku’.

Upravo ono što Milošević nije. I u tome je koren srpske frustracije.

Zato sad Hrvati i mogu svoj teritorijalni pristup, za razliku od Srbije, da predstave kao demokratsko-vrednosni (uz poneku priznatu svinjariju), da nam ponude čak i ‘novu paradigmu’ dok mi (Srbi) ‘recikliramo stereotipe’.

    

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares