Telekom

Telekom je bio i ostao zlatna koka za čerupanje

Ko nam je kriv, to smo hteli

Ništa, apsolutno ništa od ovog se ne bi desilo da je Telekom prodat (privatizovan).

    
Ko nam je kriv, to smo hteli 1Foto: Medija centar Beograd

Niti bi naprednjaci čerupali tu zlatnu koku, niti bi iz te telekomunikacione kompanije iscedili i opljačkali desetine, pa i stotine, miliona evra, niti bi bilo potrebe da Srbija ritualno uzdiže i slavi kao božanstvo modernu Jovanku Orleanku.

Ništa od ovoga ne bi se dogodilo da su Boris Tadić 2011. ili Aleksandar Vučić 2015. godine prodali Telekom.

Ali, nisu.

Ko do sada nije verovao sada može da se uveri zašto postoji opšti prećutni konsenzus među političkom elitom svih boja da se Telekom zadrži u većinskom državom vlasništvu.

Glas protiv političke zloupotrebe i finansijskog ceđenja Telekoma sada dižu svi oni koji su pre devet i pre pet godina bili najglasniji protivnici prodaje ove kompanije.

Udruženi antiprivatizacioni lobi pojedinih profesora Ekonomskog fakulteta, analitičara, konsultanata, sindikalaca, novinara, stranačkih prvaka… uspeo je da sačuva Telekom kao kasicu-prasicu, iz koje će vlast nekažnjeno da uzima i raspodeljuje ogromne svote novca.

Mnogo je onih koji su iz kase Telekoma namireni velikom i uglavnom nezasluženom količinom novca – svi viđeniji članovi vladajuće partije kroz astronomske apanaže, partijski biznismeni da kupuju „neprijateljske“ firme, sportski klubovi da prežive, navijačke grupe da žare i pale po stadionima, sindikati da ćute i žmure u Upravnom odboru pred očiglednim kriminalom, marketinške agencije za stvaranje ružičaste slike u javnosti o kompaniji, dobavljači i partneri da se debelo okoriste za isporučenu robu i usluge.

Od takvog Telekoma, kojim upravljaju priučeni partijski kadrovi, živi stotine hiljada klijenata i zato su oni 2011. i 2015. godine bili najglasniji protivnici prodaje te kompanije.

Naprednjacima je dato sistemsko pravo (pobedom na izborima, zakonima i statutom kompanije) da iznose novac iz Telekoma i „omaste brk“, a među korisnicima ima i onih koji danas viču „drž’te lopova“ jer im je presušio kanal finansiranja.

To što su naprednjaci uhvaćeni s rukama u pekmezu nije ništa neobično za firme koje kontroliše država ili je u njima vlasnik.

Kad bi državni revizor hteo, a neće, da se ozbiljno pozabavi poslovanjem preduzeća u kojima je država većinski ili potpuni vlasnik, slično isisavanje novca primetio bi i u EPS-u, Er Srbiji, Srbijagasu…

Finansijsko čerupanje Telekoma je normalna pojava i logičan sled događaja u sistemu koji veruje da samo država može da garantuje prosperitet firme i čija se elita drži antiprivatizacionog principa „privatni monopol gori je od državnog“.

Da je država 2011. ili bar 2015. godine prodala svoj udeo u Telekomu danas niko ne bi spominjao pljačku tog preduzeća, jer je ne bi ni bilo.

Privatni vlasnik bi već odavno zavrnuo sve slavine i presekao kanale kroz koje se izvlači novac iz firme, razjurio razne Božiće, Markoviće, Ljubičićke i ostalu SNS bratiju i doveo kompetentan upravljački tim, koji ne polaže račun Partiji nego akcionarima.

Odluke o razvoju firme, njenoj tržišnoj poziciji i mogućim akvizicijama donosile bi se na osnovu dobro proučenih biznis planova a ne političkim voluntarizmom.

Taj većinski vlasnik itekako bi morao da vodi računa o konkurenciji na tržištu i što je najvažnije, svojim potrošačima morao bi da ponudi kvalitetniju i još jeftiniju uslugu da bi opstao pored moćnih konkurenata Telenora i VIP mobajla.

Da je Telekom prodat ne bi danas jedan od njegovih direktora licitirao s vrednošću kompanije, nego bi berza rekla koliko ona stvarno vredi.

Na berzi bi se, recimo, brzo videlo da ovakav Telekom nema veliku vrednost, jer je neefikasan i ne generiše dovoljan profit.

Dovoljno je, na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja za 2019. godinu, uporediti efikasnost Telekoma i prvog konkurenta, privatne kompanije Telenor.

Taj parametar izračunava se kad se uporede ukupan prihod i neto dobit s brojem zaposlenih.

U 2019. godini to izgleda ovako: svaki zaposleni u Telekomu stvorio je 108.951 evra ukupnog prihoda i zaradio 4.393 evra profita (2018. godini – 95.408 evra ukupnog prihoda i 11.334 evra čistog profita).

A svaki zaposleni u Telenoru stvorio je 573.148 evra ukupnog prihoda i zaradio 133.192 evra profita (u 2018. godini – 372.455 evra ukupnog prihoda i 70.040 evra profita).

Ovi podaci nedvosmisleno razotkrivaju svu bedu poslovanja Telekoma kojim Partija upravlja kao „Alajbegovom slamom“, oni su istovremeno i odgovor na pitanje koliko danas vredi ta kompanija i najveći su argument za privatizaciju Telekoma.

Da je Telekom privatizovan 2011. pa čak i 2015. godine, budžet države i svi građani kao potrošači  telekomunikacionih usluga imali bi najveću korist.

Zadržavanjem Telekoma u većinskom državom vlasništvu korist su imale samo povlašćene klijentelističke grupe koje je vlast odabrala po svom izboru.

Upoređivanjem poslovanja Telekoma i Telenora neminovno se nameće pitanje odgovornosti za neefikasno upravljanje Telekomom, čiju uspešnost njegovi menadžeri prikazuju samo brojem akvizicija i težnjom za monopolizovanjem tržišta uz pomoć države.

Telekom nije ni blizu vredne kompanije.

Vrednost jedne kompanije ne meri se samo brojem kupljenih firmi, već efikasnošću poslovanja i sposobnošću generisanja profita.

Telekom ne raste organski nego tako što pravi partijsko-privatne dilove i povećava broj preduzeća u svom vlasništvu ne pitajući za njihovu cenu.

Podaci nedvosmisleno pokazuju da se novac izvlači iz Telekoma i koristi za namene koje nemaju veze s poslovanjem te firme.

Paradoks (nažalost, ne i jedini) je da su se građani Srbije borili 2011. i 2015. godine da se spreči prodaja (privatizacija) Telekoma, da on i dalje ostane u rukama države (partije) i da ga vladajuća partija koristi kao finansijsko „osinje gnezdo“ iz koga krade zlatna jaja.

Građani Srbije imali su u ovoj deceniji dve šanse da promene sudbinu Telekoma.

Oba puta odbacili su je i poslušali političare, ekonomiste i analitičare. Imaju li danas pravo građani da se ljute samo na naprednjake?

I da ne bude zabune. Protiv privatizacije (prodaje) Telekoma je i partijski šef beskompromisne Jovanke Orleanke, koja ponovo raskrinkava već deceniju poznat sistemski mehanizam partijske pljačke Telekoma.

Autor je novinar

Komentari (25)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Ja znam samo jedno. Gde god je privatnik došao ljudi su nagrabusili. Niko ali baš niko koga znam ne želi da radi kod privatnika ako ne mora.

    1. i Norveška i Austrija su države, pa je poređenje sa Srbijom nemoguće. U Srbiji nije pravo pitanje da li je nešto „državno“ ili „privatno“. Sve (i „državno“ i „priatno“) je u vlasništvu vladajuće oligarhije, bila ona „demokratska“ ili nacifašistička, potpuno je svejedno. Ovaj gordijev čvor se rešava na samo jedan način. Istorija sveta je tome pametne i odlučne poodavno podučila.

      1. Проверих, па установих да није ни ВИП – матичну је фирму основала аустријска државна пошта, али је приватизована још далеке 1996-те…

    2. Nisu državna, već su akcionarska društva, recimo, Telenor je, čini mi se prošle god. prodao poslovanje za jugoistočnu Evropu ( pripada i Srbija) Česima.

    3. Postoji i jedam mali korektiv tog problema. Naime, Austrija i Norveska su uredjene drzave u kojoj je pravosudje nezavisno od politike, pa sa imovinom drzavnih preduzeca nije moguce postupati kao sa Alajbegovom slamom.

    4. Postoji bitna razlika izmedju Srbuje, Austrije i Norveske. Naime, Austrija i Norveska su uredjene drzave u kojima je pravosudje nezavisno od politike, pa se sa imovinom drzavnih preduzeca ne moze postupati kao sa Alajbegovom slamom.

  2. Sve bi ovo bilo tačno rečeno da se ne prenebregava pravi krivac – pravosuđe i poštovanje zakona. Zašto krivite građane Srbije? Taj posao pravde na delu je trebalo da bude urađen i prema Tadiću i prema Vučiću. A i svakome ko je to radio. A gospodin govori o prodaji, privatizaciji. Još roblja koji će raditi za 30.000din zauvek. Znam da i sada rade za taj novac poštari i to je sramota, ali bar postoji nada da će se to promeniti u budućnosti. Kod ovakvih belosvetskih „privatnika“ – nikada!

  3. Miša Brkić lošu situaciju sa Telekomom predstavlja crno – belo.
    Mogla je država (država je Vučić u slučaju Srbije) da ga proda. Ispod svake cene, kao što su sa raznim firmama uradili. Naravno, zbog te galantnosti, drugovima koji ugovaraju prodaju mnooogo para na račun u nekom poreskom raju.

  4. Gospodin Brkic kao da je promasio temu. Ona se odnosi na osnovanu sumnju da je izvucen ogroman novac koji Telekom nije imao pa se morao zaduziti, uradio je to glavni posao preko svog tajkuna uz verovatne podele provizija, pa je tako taj tajkun, ili neko ko je je to organizovao, postao vlasnik Prve i O2 televizija. Pri tome su osteceni mali akcionari i Drzava za preko 120 miliona evra, koji su ostali nerasporedjeni i treba da posluze za „ispravku“ vrednosti precenjenih kablovskih operatora. Cak se i Vucic pre neki dan „izlajao“ na Pinku, kada je rekao da su morali spreciti da „tudji“ tajkuni kupe televizije, pa da tako ruse vlast. A to ko je bio za prodaju a ko ne, je sporedno pitanje. Primera radi, pokret DJB je organizovao peticiju protiv privatizacije, pomenuti Vucic je u hamletovskom stilu bio malo protiv prodaje, a posle je tvrdio da je pogresio. Ovako kako je intoniran, clanak sugerise da ako je nesto drzavno, to mora da se opeljesi!

  5. Znaci Telekom je trebalo prodati kako nesposobna uprava ne bi dosla na njegovo celo? Mene interesuje koje su to institucije drzave Srbije zatajile pa je dozvoljeno da na celo Telekoma dodje nesposobna grupa ljudi? Da li uoptse postoje mehanizmi koji mogu da smene upravu Telekoma ako ta uprava ne radi dobro? Ako mehanizmi postoje, da li neko moze da mi ih navede poimence? Unapred zahvaljujem.

  6. Rešenje je pravna država, nezavisne institucije, finansijska disciplina…. Veliki broj državnih preduzeća je u prethodnih 20 godina uništen zbog neodgovornog rukovođenja, korupcije i krađe, zbog čega bi u normalnim zemljama dobili višedecenijske kazne. Kod nas to nije bio slučaj i zato kod vlastodržaca i rukovodilaca ne postoji strah od kazne. Podsetiću samo na primer Razvojne banke, koja je u periodu 08-12 napravila dug od više stotina miliona evra. EPS i Telekom neće propasti, jer imaju velike prihode, ali je problem što umesto da se te kompanije razvijaju one služe za bogaćenje visokih stranačkih funkcionera i njima bliskih biznismena. Sa tom praksom će se prestati kada profunkcioniše pravosuđe i tužilaštvo, koji su pod jakom kontrolom izvršne vlasti.

  7. Da li je firma Telenor ucestvovala novcem ili podrskom NATOu u bombardovanju Srbije ?. Ako jeste a jeste nasa firma ce da bude drzavna inace ce i ona ako bi se prodala da ucestvuje kao podrska NATO u „demokratisanju „sveta . Zasto bih ja bila podrska osvajanju Rusije na lopovski nacin ili bilo koga drugog ako se sa tim ne slazem . Ovako kao drzavna nece , ako ima lopova neka se pohvataju , pa to makar nije tesko .

  8. Da su ga prodali, te pare bi dali nekim “ strancima “ da zaposle otpuštene koji bi dobili posao snova – motanje kablova ili šivenje gaća. Zašto sve mora da se proda? Onaj koji kupi samo otpusti pola radnika i posluje odlično, a o otpuštenima koga briga.
    Bivša država je bila primer neefikasnosti i nerada ali ovi liberali još uvek nisu uspeli da rasprodaju što je ona napravila.

  9. Slazem se sa novinarom da bi Telekom kao i svaki drugi infrastrukturni sistem bolje funkcionisao u privatnom vlasnistvu jer ne bi bilo partijskog pljackanja i trosenja na nelegalne aktivnosti. Medjutim, ne slazem se da ga treba potpuno privatizovati jer je on javno dobro kao sto je i zeleznica. I cuva nas suverenitet. Ni Svajcarska nije potpuna privatizovala Swisscom vec drzava ima 51% vlasnistva.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares