Demokratija živi!

Demokratija živi!

Kako ide ono Marksovo o istoriji?

    
Demokratija živi! 1

Prvi put kao tragedija, a drugi kao farsa?

Jer, kontra antirežimskim demonstracijama i generalnim štrajkovima, beloruski autokrata Aleksandar Lukašenko organizovao je skup svojih pristalica, a zatim i patetično kleknuo pred ovim nespontano okupljenim građanima.

Većina su, naime, bili dovedeni autobusima i pod pretnjom otkaza.

Samo tridesetak godina ranije, slično je uradio i rumunski diktator Nikolae Čaušesku, takođe uz autobuski prevoz lojalnih radnika na skup u Temišvaru.

Pa smo u direktnom prenosu mogli da posmatramo slom jednog režima uživo.

Samo četiri dana kasnije, Čaušesku je streljan. Lukašenko je danas na kolenima.

Tada je zanimljivo primetiti kako u glavama ili govorima poslednjih diktatora Evrope još uvek figurira Hladni rat.

Čaušesku je reciklirao izanđale lenjinističke fraze, optužujući svoje protivnike da su fašisti i strani plaćenici.

Lukašenko je za demonstracije optužio neprijateljski Zapad i NATO koji ugrožavaju belorusku nezavisnost.

A još je zanimljivije uporediti kako to danas izgleda Rumunija, a kako Belorusija, u smislu prosečne plate, BDP, životnog standarda, ljudskih prava, medijskih sloboda i uopšte zadovoljstva životom.

Spojler alert: danas se neuporedivo kvalitetnije, slobodnije i bolje živi u Rumuniji nego u Belorusiji.

Zanimljiva je i komocija sa kojom se šatro nezavisnost države olako trampi za neslobodu ljudi, mišljenja, izražavanja, potrošnje i izbora.

I da, sve ovo zvuči krajnje poznato i ovde i nama.

I autobusi, i mitinzi istine, i kontramitinzi, i volim i ja vas, i izdajnici i strani plaćenici, i kafanska geopolitika, i sva ta antizapadna i udbaška retorika, koja bi samo da sačuva svoju vlast, poslove i privilegije.

Uostalom, državna bezbednost se u Belorusiji i dalje zove KGB.

A ukoliko je verovati komentarima ispod vesti na srpskim internetima, Lukašenko kao borac protiv NATO, globalizma, Sorosa i vakcina, očigledno ima više pristalica u Srbiji nego u samoj Belorusiji.

Međutim, onim realnim ljudima od krvi i mesa, a ne komentatorima iza avatara i niknejma, liberalna demokratija i dalje jeste nepodnošljivo privlačna stvar.

I autokratije su još uvek krajnje demode, pase ili retro – otprilike kao i brkovi Aleksandra Lukašenka.

Svet postaje sve demokratskiji.

Ma šta nam govorili i dopadalo se to nekome ili ne – a zašto da ne?

Da bi se objektivnije procenilo da li je demokratija u svetu u krizi ili povlačenju (ili nije), ne možemo samo čitati vesti.

Jer najnovije gušenje demokratije u npr. Mađarskoj ili Poljskoj uvek je atraktivnija vest za naslovnu stranu od vesti o demokratizaciji u npr. Namibiji ili Beninu.

Zato valja zauzeti jedan širi i istorijski pogled.

Politikolog Semjuel Hantington tako izdvaja tri velika talasa demokratizacije u istoriji, a koje prenosi psiholog i publicista Stiven Pinker.

Prvi talas bio je u 19. veku, kad pravo glasa dobijaju svi građani (muškog pola) i kad je ukorenjena američka demokratija sa strogom podelom i međusobnom kontrolom grana vlasti.

Ta logika ubrzo je kopirana u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Italiji itd, pa je do 1922. bilo – 29 demokratija na planeti Zemlji.

Ali, ovaj talas je zaustavljen napredovanjem fašizma, te je 1942. preostalo samo 12 demokratija na svetu.

U drugom talasu demokratizacije, nakon Drugog svetskog rata i antikolonijalnih pokreta, broj demokratija narastao je na neverovatnih 36 zemalja 1962. godine.

Evropske demokratije još uvek su bile u sendviču između sovjetskih diktatura na istoku (Poljske, Čehoslovačke, Istočne Nemačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske) i fašističkih diktatura na jugozapadu kontinenta (Španije, Portugala).

I ovaj talas demokratizacije ubrzo se povukao pred državnim udarima vojnih hunti i diktatora u Grčkoj, Brazilu, Argentini, Čileu, Filipinima, Indoneziji, Južnoj Koreji, Nigeriji itd. Vili Brant, legendarni kancelar Zapadne Nemačke, zato 1970-ih izjavljuje: „Zapadna Evropa ima još 20 ili 30 godina demokratije u sebi, nakon čega će, bez političkog kormila, otklizati u more diktatura koje nas okružuju“.

Zvuči li i to poznato ili kao danas?

Pa opet nije bilo tako.

Poput cunamija, usledio je treći talas demokratizacije od sredine 1970-ih.

Pale su vojne i fašističke diktature na jugu Evrope (u Grčkoj 1974, Španiji 1975. i Portugalu 1976. godine), Latinskoj Americi (u Argentini 1983, Brazilu 1985. i Čileu 1990), i Aziji (u Tajvanu i na Filipinima 1986, Južnoj Koreji 1987, Indoneziji 1998).

Berlinski zid je i građevinski i simbolički srušen 1989, te se od diktatura i bratske ruske čizme najednom oslobodio i gotovo ceo istok Evrope.

Taj cunami naveo je politikologa Frensisa Fukujamu da optimistički proglasi famozni kraj istorije – a zapravo kraj filozofskim raspravama o najboljem modusu upravljanja društvom.

Pokazalo se da su to demokratija ili politički pluralizam uz širenje ličnih i društvenih sloboda prizivanih po plišanim revolucijama 1989. Svi ovi ljudi na planeti Zemlji želeli su samo jedno, a to je – više slobode.

Po relativnom uzoru na demokratije Zapadne Evrope, koje su tu transformaciju ka demokratiji bile odigrale nešto ranije u 20. ili 19. veku.

Međutim, treći talas demokratizacije daleko je od svršenog.

Usledio je niz šarenih revolucija koje ruše autokratije i koračaju ka demokratiji, u Srbiji (2000), Gruziji (2003), Ukrajini (2004) i Kirgistanu (2005). I, 2009. na svetu je bilo već – 87 demokratija.

Nije kraj.

Sa ograničenim uspehom, isti talas ili proleće zapljusnulo je i arapski svet.

Tokom 2010. i 2011, pokrenute su revolucije i protesti protiv autokratskih lidera, tajnih policija i rasprostranjene korupcije u Tunisu, Alžiru, Jordanu, Omanu, Egiptu, Siriji, Jemenu, Bahreinu, Libiji, Kuvajtu, Maroku i Libanu.

Par država ovo jeste gurnulo u tragične građanske ratove, ali u većini ipak dolazi do smene vlasti, ustavnih promena, oslobađanja političkih zatvorenika i slično. Broj demokratija na svetu 2015. popeo se na – 103.

Ovaj broj znači i da oko 56 odsto stanovništva planete danas živi u demokratijama (dok većina od 44 odsto ostalih zapravo živi u samo jednoj nedemokratskoj zemlji – Kini).

I naravno da demokratija u mnogim državama sveta nije ni blizu demokratije iz definicija po udžbenicima politikologije i građanskog vaspitanja.

Da su mnoge od njih hibridne, ograničene, neliberalne itd, i da je Hantingtonove talase moguće kritikovati sa svih strana.

Demokratija ne postoji kao apsolutno sve ili ništa, već kao skala, stopa, ili u pedeset nijansi.

Pa ipak ostaje sledeća činjenica.

U takođe nesavršenim demokratijama, i bez političkog učešća žena, 1900. živelo je samo oko 20 odsto stanovništva sveta, samo sedam odsto planete 1850, i tačno nula odsto ljudi na svetu 1800. godine.

Pa nije li to neki napredak, stotinu mu glasačkih listića?

Relativno demokratske zemlje danas su i Gana, Indija, Namibija, Urugvaj, Bocvana, Benin, Čile i Burkina Faso, a čak su i autokratije poput Rusije i Kine neuporedivo slobodnije danas, nego u vremenu Staljina i Maoa.

I zatim se dogodi Belorusija.

Demonstracije protiv Lukašenkove autokratije samo su još jedan izraz ovih istih društvenih trendova u globalnoj istoriji.

Uprkos svim izazovima liberalnog kapitalizma, odnosima centra i periferije, nejednakosti i eksploatacije, činjenica je da ljudi i dalje žele da žive u društvima u kojima slobodno odabiraju, konzumiraju i govore, pišu i izražavaju se po medijima, internetima i ostalim kafanama.

Put ka demokratiji, jednakosti i slobodi nije istorijski garantovan kao što je to za komunizam tvrdio Marks, a za liberalizam Fukujama.

Već je u pitanju jedan dugačak i krivudav put, iz pesme svetog Jovana, Pavla, Đorđa i Ringa. Istoriji svakako nije odsviran kraj.

Ali se demokratija opet pokazala mnogo žilavijom i atraktivnijom nego što su to njeni kritizeri predviđali i vračali gledajući u pasulj sopstvene pristrasnosti.

Najzad, da najzad žive u demokratskoj državi žele i građani Srbije, mnogi u potrazi za iseljeničkom vizom ili zelenom kartom.

Samo što im predugo niko nije javio da se to tako ili demokratijom zove.

Pošto su i lideri opozicije u Srbiji prezauzeti nedavanjem Kosova i samima sobom.

Dok demokratija živi.

I uopšte nije na aparatima, uprkos vlažnim snovima ovde uticajnih priželjkivača čvrste ruke novog cara, sultana i mandarina, crkve, monarhije, patrijarhata, staleškog poretka i tradicionalne porodice.

Pa davaj onda braću Putina i Sija, pa i Lukašenka, i uopšte bilo šta neslobodno kao uzor – sve samo ne politički i društveni pluralizam, zlo i naopako.

Jedna te ista ekipa u Srbiji već trideset ubogih godina iščekuje, prognozira i reklamira slom demokratije i globalizacije, a posebno Sjedinjenih Država i ujedinjene Evrope, po svojim Večernjim novostima.

Samo što taj slom nešto nikako da se dogodi, dok naši životi uveliko prolaze. A naši ljudi, baš u tu demokratsku Evropu i Ameriku, masovno odlaze.

    

Komentari (23)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Bas sam razmisljala koliko diktatora ima u svetu i da li je moguce da tiliko naroda bira „cvrstu ruku“? Mozda samo tako osete „snagu drzave“ (tresce se zemlja kad av iznese svo naoruzanje na vezbi). U suprotnom, mozda drzava nije ni potrebna. Narod se sam brani od poplava, brani reke i nasipe, lecenje ne mogu da nam obezbede nego nas zakljucavaju u kaveze,… Jer, sta je drzava? Gomila uhleba koje placamo da nas kradu i cak ni usput nista ne urade.

    1. Za takve tikvane koji misle da je demokratija anarhija I nije sloboda! Eto van onda vas veliki Vodja i radujte we sto bam ga je sam bog doveo, a Ja ostajem na ovom “surovom I zlom Zapadu “!

  2. Dobre su demokratije ali je „Putinov crni čaj“ veoma jak, manje je lekovit, dapače, više je učinkovit po pitanju straha od promena.

  3. Ovde su malo pomešane babe i žabe. I sve je površno i uopšteno. Kolumna je napisana radi kolumne. Dakle, treba ući u suštinu, kako međunarodnih odnosa, taki i same ljudske prirode. Govoriti o, kafanskoj, slobodi govora ne znači ništa. Reč demokratija sve očiglednije zvuči kao mamac i navlakuša za naivne. Veslači na galijama su bolje živeli od trećine stanovnika u svakoj, demokratskoj zemlji. Oni su bili bar dobro uhranjeni, dovoljno odmorni i bez ikakvih briga. Za razliku od današnjeg „slobodnog“ čoveka koji brine brigu, kako da se snađe i preživi u opštoj trci i grabeži u gomilanju materijalnog. Svako je, kroz vaspitanje i obrazovanje, ubeđen da samo tako može sebe usrećiti. Mnogi progledaju i shvate, tek na kraju života, da je sve bilo laž i prevara. Ni jedan sistem nije usrećio čoveka, ni robovlasnički, ni feudalni, ni kapitalistički, ni komunistički, ni diktatorski ni demokratski. I tako će i ostati dokle god u našoj prirodi obitava ljubomora, zavist, mržnja, pohlepa…

  4. Sve ste kao videli samo jedno niste a to je cilj ..priblizavanje Rusiji i njenim bogatstima jer ono mora biti demokratski razdeljeno , citaj opljackano a po Vama je pribilzavanje Rusiji je od strane onih koji su zabrinuti za njihov narod da se i tamo uvede demokratija.. Nasi glasaci su sve to shvatili pa su glasali kako su glasali svidelo se to Vama ili ne . Posle svega pricati o Cusekom ovako moze samo neko ko je ili jako mlad ili neko ko ……… Eto da pitam , ako se placenom ubici da meta da li meta postaje mrtva ili osakacena , odgovor je Da, e to Vam je danasnji nacin uvodjenja demokratij , ovo brzopotezno , sporopotezno i prirodno , svojih ruku delo , moze ali to je vec neka druga demokratija :prvo cije uvodejnje mnogo duze traje, manje je kriminalna , mnogo manje pogubna po gradjanje naravno sve to vazi ako je vode prave odgovorne vodje jedne drzave . Ovo neprirodno uvodjnje demokratije je sve suprotno prirodno uvodjenoj a cilj interventne citaj placenicke je svugde isti: na brzu brzinu sve prevariti i osiromasiti drzavu na koju su se ustremili , eto toliko od mene laika .Naravno da kod Vas nece biti objavljeno kao i prosli put , gle bas u nedelju .

  5. Ako toliko volite liberalnu demokratiju, zašto ste potpisali Apel 88 i podršku diktatorskom režimu Mila Đukanovića u Crnoj Gori? To je jedini režim koji opstaje od 1945. godine, uz Lukašenkov. Zar crkve nisu otimali i pljačkali samo fašisti i komunistički diktatori, opet – protivnici demokratije?! Kako ste to sebi objasnili? Da budete zagovornik liberalne demokratije i da istovremeno dajete potpis podrške jednom bivšem komunističkom i sadašnjem kleronacionalističkom režimu?

    I tvrdnja da danas svet ima više demokratije je čista budalaština. Svet ima samo više kapitalizma. Da ima više demokratije u svetu, ne bi distribucija bogatstva između bogatih i siromašnih bila veća nego u 19. veku – veku ropstva.

  6. Organizaciju društva po plemenskom modelu: „lovci/sakupljači“ (kada nas je na planeti Zemlja bilo oko 5 do 10 miliona) smenila su prve agrarne despotske civilizacije, gde se pojavio višak roba, to je stvorilo struke… poslednjih nekoliko stotina godina te je despotske civilizacije smenilo APSTRAKTNO DRUŠTVO (skup ravnopravnih građana pred zakonima; građani su autonomni), esencija apstraktne države su INSTITUCIJE (vladavina raslojenih institucija). Marksisti/fašisti su učeni da ne misle u terminima institucija oni svoju „veru“ polažu u LIČNOSTI. To je bio povratak despotkom modelu vladanja pomoću AUTORITETA. Umesto institucija težište se stavlja na „klase“ vlada radnička klasa PREKO LIČNOSTI (sekretara partije). Slično danas vladaju „nacije“ preko ličnosti. Niti vladaju „klase“ niti „nacije“ umesto njih vladaju ličnosti (otuđeni centri moći). Ukratko u „otvorenim društvima“ vladaju institucije a u „zatvorenim društvima“ vladaju ličnoti.
    Dostojevski je napisao da „ako nema Boga /autoriteta/ sve je dozvoljeno“ (pa će nastati haos) , da je on u zaključivanju poštovao empiriju uvideo bi da apstraktna društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Danskoj… opovrgava njegove ideje iz zatvorenog društva. Vekovima u tim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji. A najnehumaniji je tamo gde vlada etika „ličnog uverenja“ i gde se ne pravi razlika između vrednosti i saznanja.

    1. Gde to izvorni marksisti guraju licnosti. I valjda je i vama vise bljutavo to povezivanje fasista i marxista. Da li je to zato da ljudi ne bi saznali sta je to marksizam?

  7. Lako je porediti demokratije sa diktaturama i doci do optimistickih zakljucaka
    Sta je sa stvarnom analizom stanja u pimenutim demokratijama?
    Gde se to moze reci da vladaju bratstvo, jednakost i sloboda, koji valjda treba da budu temelj demokratije.
    Do god se kapitalisticki sistem bude nimalo demokratski, smatrao obaveznim delom demokratije, ona ce izgledati onako kako danas izgleda u najdemokratskijim zemljama sveta. Poceli ste sa Marxom ali ste ga negde usput izgubili i zamenili razni „komesari“ demokratije. Bez ekonomske demokratije nema ni prave delokratije.Kapitalizam ovaj realni koji zivimo ne moze da odgovori na danasnje izazove. Umesto istine, pravde i solidarnosti bez kojih nema demokratije nudi masovnu manipulaciju i egoizam.
    Rralnije je da danasnje demokratije klize u diktature, bilo pojedinaca ili sistema gramzivih sebicnih vladalaca.
    Posteno je pohledati se u ogledalu, prbo utvrditi realno stanje, pa uzroke i ako se ume i mogucsa resenja.
    Bez Marxa tesko.

    1. Problem sa demokratijom imaju samo zemlje Jugoistočne Evrope odnosno bivši Istočni blok. Rešenje za njih (*tu je i Srbija) je ulaganje u kulturu, umetnost i obrazovanje, tako jača građanska svest a sa njom i demokratija. Neukost i primitivizam vode ka diktaturi i(li) ka mišlju da su Velike Sile krive za našu zaostalost.

  8. U sustini demokratija je, slicno religiji, opijum ili LSD za plebs. I ne praktikuje se nigde, u fasizmu ili diktaturi, kao sto je slucaj kod nas, iz razumljivih razloga, a kod proklamovanih bogatih drzava samo kao privid. I to je dobro, jer je uvek mnogo efikasnije drustvo u kojem manjina vodi posao, a vecina je prati. Drustvo ne mora biti drzava, moze biti i preduzece. Naprotiv, uloliko bi u kompanijama vladala demokratija, to bi ih vodilo u propast.

  9. Naučnik socioloige mora da odgovori na pitanje svih pitanja: Zašto invalidi duha i čovečnosti vladaju svetom?! Ja sam barem odgovorio na to pitanje u svojopj kniti “Jevanđelje po istini”. Ovde ću citirati, kao prilog, mudrog partizana u borbi protiv fašizma, akademika Ivana Supeka: »Dobar čovek nije pasivan pratilac svetskih zbivanja niti se asketski odriče svojih čežnji i prirodnih nagona… On shvaća ili bar pokušava shvatiti što druge tišti i nastojat će ukloniti njihov jad koji je često i njegov vlastiti. Zla rastu u planetarni udes, a dobar je čovek odan čovečanstvu. Nemoguće je čovječnost pomiriti s rasizmom, nacionalizmom i vjerskim fanatizmom« (Na prekretnici milenija; Prometej, Zagreb, 2001. str. 252).
    Što treba shvatiti da je dobar čovek suprotno od idealu uspešnog čoveka, koji propagira savremena civilizacija, a koji se sastoji u usponu u bogatstvu i moći.

  10. Kremer, pardon, Kišjuhas, dokle, bre!? Dosadno, predosadno, aman zaman. Ma i da sam najveći zagovornik zapadnjaštva, pa bi mi se smučilo da blebećem jedno te isto. Lukašenko, Navaljni, Bitlsi, dokle, bre, i sa tim večito istom forama i sa tim likovima koji kao nešto imaju da kažu o tome. Patetično.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares