Pravovremena glupost

Pravovremena glupost

Dani plajpičenja JexS-a Tadića, tako bi se mogao nazvati ovaj mini-serijal.

    
Pravovremena glupost 1Foto: Stanislav Milojković

Uzevši sve u obzir, JexS je noviji političar (visokog ranga) koga bi najmanje trebalo plajpičiti; osim svim ljudima urođenih slabosti i mana, malo mu se toga može nabiti na nos.

Nije rđa, nije siledžija, nije lopuža, umereno laže, što će reći da se ni po čemu ne uklapa u foto robot prosečnog srpskog tirjanina.

JexSov – a posredno i naš – veliki problem je što mu pamet kasni nekih petnaest godina.

Onomad je blagoizjavio – i zasenivši prostotu pobrao ovacije plejade elebaka – da je naš problem „politička kultura“.

Na prvo slušanje „politička kultura“ zvuči vrlo gordo.

Već na drugo slušanje zvuči vrlo prazno, jer je „politička kultura“ samo politički izraz opšte kulture ovog ili onog društva, koja je u našem slučaju katastrofalna.

Slobodan Jovanović – koji je bio neuporedivo pametniji od JexS-a, ali je imao još zakasneliju pamet – tek je pred kraj svog dugog života dokonao da je nevolja Srbije u tome što nije uspela da iznedri nijednu drugu kulturu osim nacionalističke, ne nacionalne, slično zvuči, ali razlika je bitna.

Ja JexS-u ovde često prebacujem da je potpao pod uticaj čika-Dobrice, ali priča je mnogo komplikovanija. (Deo priče ću podastrti SNiS-u u bulevarskom romanu Bulevar involucije koji izlazi za otprilike pola godine.) Nije, naime, bilo lako – često je i za veće vidre od JexS-a bilo nemoguće – ne potpasti pod uticaj čika-Dobrice, koji od mladosti do smrti pojma nije imao kud udara, ali je gde god bi udario, udarao bizantinski potuljeno, u naopakom smislu vrlo efikasno.

Nije tajna da je čika-Dobrica imao poverenike u svim srpskim partajama i da je kao najmudrija srpska glava svečano prisustvovao osnivačkim skupštinama svake stranke za koju bi procenio da mu može biti od pomoći u ostvarenju njegovih zaumnih projekata.

Mnoge JexSove desne ruke istovremeno su bile i čika-Dobricine desne ruke koje su – koristeći upravo pomenutu JexSovu nezolbivost i nenasilnost – ispod žita vraćali tek započete procese demitomanizacije Srbije na stari put nacionalističkih grešnika, u čemu im je – jedva nešto manje potuljeno od čika-Dobrice – pomagao Tadićev kohabitant, Referendumski Lopov.

Koji je – gle pikanterije – na JexSovu kooperativnost uzvraćao tako što je – preko svog poverenika u Telekomu – izdašno potpomagao Brkićev Tabloid u kome su u nastavcima izlazili transkripti sa adžuvanskih orgija Tadića, krleta22 i Šapera, izmišljeni, ali vrlo detaljni.

Ko je kog dana bio tobdžija, ko furundžija. itd. Šta da vam kažem. Must read.

Tadić je – najverovatnije nenamerno – napravio grešku koju su u Srbiji napravili mnogi pre njega, pokušao je, naime, da spoji demokratsko i nacionalističko, varvarsko i civilizovano, pa je u kritičnom trenutku – po prirodi nesklon divljaštvu i primitivizmu – skinuo žutu majicu i predao je Tongi Nikoliću, a ovaj ubrzo Vučiću.

Ostatak priče znate. Ali verovatno niste znali da je zakasnela pamet pravovremena glupost.

    

Komentari (5)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Basarina teorija o petnaest godina kašnjenja pameti, odnosi se onda i na sve one koji koji danas ne vide i ne osuđuju „dostignuća“ sadašnje vlasti. Za desetak godina i oni će imati svoje dane pravovremene gluposti.

  2. Žikica je u jučerašnjem uratku apropo kulturnog obrasca srbalja sve lepo objasnio, ništa nije pogrešio, postoje najmanje dve Srbije i ostatak sive mase kulturalne eminencije koja slabo dolazi do izražaja. Srbija je dihotomno društvo, rascepljeno na one koji se dive i upoređuju sa likovima na vlasti pošto imaju slični kulturni obrazac i nivo, i one druge, koji od takvog kulurološkog obrazca beže kao đavo od krsta. A politički sistem, (nažalost i svaki drugi), čini pašićevski narodnopartijski škart koji teško da je dobačio do Jovanovićevog poluintelektualca. Većinska, domaćinska Srbija osim nacionalističkih svetonazora drugi ne poznaje i ne priznaje. Zašto? Zato što se teško može identifikovati sa onim što se prezire a u stvari podsvesno plaši od nepoznatog i novog. Strah je temelj inertnosti. Naprednija kultura nije kompatibilna sa srpskim nacionalnim bićem, (naprednjačka već jeste) Radomir Konstatinović je to lepo sažeo u moto svog monumentalnog dela: „iskustvo nam je palanačko“ a svest (kultura), plemenska. Nema Srbija kapaciteta da dobači dalje od sebe. E sad, da li je to samo zbog odliva mozgova ili linije manjeg otpora, (svaka promena zahteva određeni napor), đavo bi ga znao, šta je Bog Srbiji sve dao, osim nas. A već znademo „ko je nas znao ni pakao mu neće teško pasti“.

  3. Ne mislim „da je nevolja Srbije u tome što nije uspela da iznedri nijednu drugu kulturu osim nacionalističke“. Nije nacionalisticka politika sama po sebi tragedija sudbinskog karaktera. Hitler je ustrojio nacionalisticku politiku do extrema ali to nije smetalo ni njemu, ni Nemcima, ni Nemackoj da napravi i te kakav haos i da uz samo malo vise srece i lukavijeg postupanja s Rusijom istera do kraja sta je htela. Na cemu se zasnivao britanski imperijalizam ako ne na „izabranom narodu’ i sta je to ako ne „nacionalisticka politika“? Ako veliki sistemi – kao sto je narod, nacija, drzava – imaju ozbiljan problem to je onda uvek na prvom mestu zbog pravovremene gluposti. Nema tu misterije.

  4. Ti. Base, takođe mnogo kasniš u pogledu shvatanja političke kulture. Tvoja definicija je skroz naskroz pogrešna. Jedna od definicija je da politička kultura „označava ukupne politiučke stavove članova društva jedne zemlje“ kao i da „od političke kulture zavisi i stepen i način učešća građana u politici, jer p.k. utiče na odnose između vlasti i građana“. Uostalom, uzmi neku političku enciklopediju i pročitaj.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares