Udri muški

Udri muški

Budući da dan petog oktobra pada u ponedeljak, sva tri nedeljnika serbska su obeležavanju dvadesetogodišnjice Petog oktobra pristupili u prošli četvrtak.

Udri muški 1Foto: Stanislav Milojković

Ne treba sumnjati da je istu temu – sa obrnutim predznakom – obradio i Vučelin Muhur, ali to nije tema naše kolumne.

Peti oktobar je već o desetogodišnjici postao neka vrsta kosovskog mita euromahale i „demokratske“ Srbije sa svim pseudomitološkim značajkama – petooktobarskim carevima lazama, obilićima, vucima brankovićima i kosovolikim zavetom da će jednom osvanuti šesti oktobar.

Kao i u kosovskom boju, živote i bitke su – ne baš trenutno, ali srazmerno brzo – izgubili i Murat (Milošević) i Miloš Đinđić, a rat je, kao i desetinama puta pre toga dobila juče pomenuta govnarska čaršija.

Ćosić se pod okriljem noći promptno preselio iz Miloševićevog čmara u dupe novog izabranika čaršije (do tada u pričuvi) Koštunice Vojislava, doktora nauka sa bibliografijom od cca 125 kucanih strana, koji je desetogodišnju (povremeno krvavu) borbu protiv Miloševićeve hunte presedeo i prekunjao u stranačkom mutlaku.

Đinđić je vrlo dobro znao – nekoliko puta mi je to i lično rekao (i ne samo meni) – da mu u projektu izgradnje realne države problem neće biti „poražene snage“, nego beogradska govnarska čaršija, koja je, kao i desetinama puta pre toga, imala svoju snažnu ekspozituru i u takozvanom DOS-u.

Da čaršija nije pozvala M radi ubistva, Srbija bi se već oko 2005. prenula iz orijentalne začaranosti, mada ne bi baš izgledala kao u vlažnim snovima krugova dvojke.

Ali čaršija je znala da će „narod“, o kome toliko brine (do moga), samo li mu spadne koprena s očiju – videti da su ugledni nacionalni radenici, veliki pjesnici, akademici i moralne gromade u stvari skup teških elebaka, prdonja, saradnika i doušnika Udbe, babojeba i murdara.

To se, naravno, nije smelo dopustiti.

Oslobođenje naroda – koje se već naziralo – značilo bi otimanje parazitskog ljeba iz čaršijinih usta.

Idemo dalje, Đinđić je predvideo – o tome svedoče mnoge njegove izjave – da bi čaršija mogla pozvati M radi ubistva, ali je verovao (pokazalo se uzalud) da proces uvođenja sistema u haos, započet sistemskim uređenjem Demokratske stranke, neće biti zaustavljen.

Kao što ne bi ni bio zaustavljen da čaršija, preko svog novog izabranika, nije i Demokratsku stranku, s teškom mukom ustrojenu na najuzornijim demokratskim principima, u rekordnom roku pretvorila u pljačkašku i razbojničku bandu.

Došlo je, međutim, do nekog kurcšlusa prilikom izbora novog čaršijskog miljenika, Vučića, koga je kao i sve prethodne instalirala na vlast.

Vučić je, naime – a da mu to uopšte nije bila namera, a da ne mogu da ukačim kako – razotkrio svu lažljivost i sav jad i bedu čaršije.

Udri muški, Vučiću.

Komentari (14)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Nije, Base, Koštunica prokunjao desetogodišnju borbu protiv Miloševićave hunte, već je u stranačkom mutlaku naporno trenirao za konačni (izborni) okršaj sa Miloševićem, u kome je junački pobedio.

  2. OK, Đinđić je bio genije, najtalentovaniji političar na planeti, božanstvo koje hoda, stravstveni govornik, motivator sa nuklearnim pogonom, premudri taktičar i strageg, ali koja je fajda od kuknjave za njim iz broja u broj Danasa? U čemu je poenta? Evo, i ja pustila suzu za njim, ali šta dalje?

  3. I ti se, Base na ovu dvadesetogodišnjicu Petog oktobra baviš nekom vrstom kosovskog mita, vračajući i nagađajući šta bi bilo da nije onako bilo.

  4. Jeste Đinđić govorio: da mogu njega da ubiju, ali da neće uspeti da zaustave demokratske promene koje su (bajagi) započele. Što bi rekao Njegoš: Blago Zoranu đe je poginuo, pa nije video razmere zablude u kojoj je živeo.

  5. Peti oktobar se može predstaviti kao kamen koji je bačen u vodu i koji je prouzrokovao talase i talasiće, koji su, udaljujući se od mesta kamenovog pada, postajali sve manji i slabiji, dok se površina vode nije sasvim umirila.

  6. Sjor Basara opet baljezga.Da je da mu treba taj dupli sendvic,ajde i nekako….Kao da je danas iznikao iz kible baba sere.Vidi se da nezna ni sta je musko.Slozice se sa mnom da nema muskog udarca bez m.da.Cudi me sto se ne konsultuje sa “Sebastijanom“‘?

    1. Какав разлог има модерација да објави овај назови-коментар, кад већ не пропушта сваки?!

  7. To o čemu piše pomalo izvetreli pisac u stvari ne postoji, dakle nije istina, dakle može da piše šta hoće. Bila je partijska drzava sve do 2000-te, koja je odlucivala o svemu uz pomoć vojske, policije i tajnih sluzbi. Nesto se to lomilo 90-tih ali se slomilo tek tada. Koja čaršija, koje lupetanje. Nedostatak demokratije i civilizacije je učinio svoje. Ubistvo, svadje, raskoli, mesavina demokratije, nacionalizma i lopovluka itd. Sada je na delu opet partijjska drzava i mekana diktatura, kao sto je bilo za vreme Tita i Miloševića, zatvorio se krug, vratili se na početak. Ovaj sunovrat predvodi AV i podržavati njega je civilizacijska glupost. Ma koliko teško mora se ponovo krenuti prema demokratskim vrednostima, uslov je naravno srušiti ovaj nakazni i prevazidjeni sistem, zato udri Vučića.

  8. Uz malo fantazije napravio sam paralelu Basarinog stava prema opoziciji. Radnja se događa u Berlinu kada je Firer došao na vlast. Razjedinjena opozicija tumara po mraku Trećeg Rajha. Novinar lokalnog lista Berliner Cajtung Herr BasAra se javio u svojoj rubrici sa sledećim komentarom (skraćena verzija):
    „Ponavljam po hiljaditi put (kao što radi svaki Ara, famozni papagaj iz ukrštenice) da su perjanice opozicije, Đido, Guzijan i JexS (neprevodivo na nemački) svojim razornim delovanjem učinili da On Brkati dođe na vlast i da su ta tri musketira isključivi krivci što sada Hajl Firer pravi rusvaj po svetu.
    Udri muški, Adolfe! Ruka ti se pozlatila!
    Vaš cenjeni komentator, BabaSera!
    Upps…! Tastatura mi riknula, slova se ispremetala, a malo slovo „b“ se pojavilo kao višak.
    Vaš BasAra“

  9. Ne znam zašto kolumnista pominje Poglavnika njegovim prezimenom, a ne nadimkom koji je sam sebi nadenuo – Picousti, i da ga nadimak ništa ne ljuti (kad bi se zezali)? Kolumnista nije bio toliko nežan prema njegovim prethodnicima na toj funkciji (Referendumski Lopov, JexS, itd.), već im je kumovski podario odgovarajuće nadimke. I zašto kolumnista beogradskom čaršijom naziva nešto što već ima svoje ime, koje se jedino menjalo od 1945.god., ali suština nikada nije: Služba, OZNA, UDBA, BIA?

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares