Basara

Uvod u izveštaj

Godine 2000. beogradska čaršija se po drugi put za samo jednu deceniju suočila sa Fantomom slobode, oličenim u Zoranu Đinđiću, koji je zamalo uspeo da učini nemoguće – da u učmaloj Srbiji svakog ponaosob prene iz začaranosti i navede da ono što naumi i hoće uradi sam za sebe (i bližnje), a ne da čeka da mu čaršijski satrapi udeljuju mrvice (u poslednje vreme sendviče).

    
Uvod u izveštaj 1Foto: Stanislav Milojković

Kao što je karaveselnik Antonić – svojevremeni vansudski tumač Koštuničinog body language-a (tikova) na srpski – prevodio SNiS-u šta „premijer“ hoće da kaže kad podigne obrvu, a šta kad prdne, tako je i takozvani Nedeljnik u broju posvećenom petom oktobru na osnovu arhivske građe – RL se nije udostojio da lično nešto kaže – rekonstruisao Koštuničina smatranja o petom oktobru i njegovom odnosu za Đinđićem.

Bila je to revija čaršijskog mrsomuđenja, laganja, mašćenja, potuljenosti i bede.

Ko biva – tvrdi Nedeljnikov novindžija da je Koštunica (nekada) rekao – on i Đinđić su se uzajamno poštovali; jeste tu, tobože, bilo nekih razmimoilaženja u pristupu i metodologiji, ali je bajagi sve bilo civilizovano, kulturno, itd.

Stvar je stajala dijametralno suprotno.

Koštunica je iz dubine duše mrzeo Đinđića – i nad tim se ne treba ibretiti jer je to prirodno – Đinđić je pak sa svoje strane iz dubine duše prezirao Koštunicu – što je takođe bilo prirodno – a Vladan Batić i moja malenkost smo Đinđića huškali da Koštunicu još više prezire, ali da u poslovima i danima s tim svatom otvori osmore oči.

Đinđić je – hrabar i lakomislen kakav je bio – mislio da smo Vladan i ja paranoici, i nije pogrešio u dijagnozi.

Vladan i ja jesmo bili paranoici. Ali smo bili u pravu.

Dakle ovako: u nadmetanju nespojivih političkih koncepata, jedan od njih mora da bude potučen do nogu i sateran u mišju rupu – nema tu nikakvih kohabitacija između monarhije i republike, liberalne demokratije i kleronacionalističke satrapije – ne, naravno, potučen do nogu fizički, nego politički.

Tako je mislio Zoran Đinđić.

Čaršija je pak – kao što iz priloženog vidimo – mislila da je političkog protivnika najprobitačnije ukloniti – fizički.

Nakon Đinđićevog streljanja više nije bilo prepreke da Koštunica – zahvaljujući potuljenosti „građanskog nacionalizma“ deset puta efikasnije od Miloševića – vrati točak srpske istorije koji se jedva pomerio sa mrtve tačke, još dublje u zaumnu bezvremenost, prirodno okruženje čaršije i čaršilija.

Da se međunarodni Vlasi ne bi prerano dosetili – dosetiće se prekasno – ulogu liberalno-demokratske protivteže glumatao je JexS Tadić, kome je olakšavajuća okolnost to što nije znao šta čini.

Eto, tako je to bilo (a biće i gore), pa mi otud nije jasno zašto se bilo ko iznenadio (a svi su se iznenadili) što umesto Visokog Vučića na vlast nije došao neki Ulof Palme.

Izveštaj o tome kako čaršija poziva M radi ubistva sledi u sutrašnjem broju.

    

Komentari (1)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares