Svetislav Basara

Bulevar involucije (3)

Do sredine pedesetih nije bilo lako biti među ostalima.

    
Bulevar involucije (3) 1Foto: Stanislav Milojković

Ostali, recimo, nisu dobijali tačkice za hleb.

Posle je hleb postao dostupan u slobodnoj prodaji.

Sve u svemu, od kraja pedesetih naovamo, moglo se sasvim lepo živeti i izvan kolektiva, na margini.

Ono jeste, ako si bio ostali, nisi imao pravo na socijalno, regres, železničku kartu K15, sindikalne svinjske polutke, bonove za topli obrok i ostala korisna i jestiva ogledalca i đinđuve za urođenike kojima je režim kupovao opštenarodno oduševljenje pravcima razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Ali rekoh – moglo se živeti i među ostalima.

Između ostalog, naravno.

Po meni bolje nego u kolektivima.

Sa manje strepnje i straha svakako.

Ovo je bitno.

Nikada u Jugoslaviji nisam bio progonjen.

Nikada mi nije zabranjena ni jedna knjiga, ni jedan tekst.

Niti mi je ko zamerao što sam pravce razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja smatrao učiteljskom halucinacijom i budalaštinom i što sam to, tamo gde se )i kad se) moglo, javno i govorio.

Samo sam jednom dopao suda.

Kada sam u nekoj kafanskoj čarci grupi oficira JNA skresao u brk: „jebo vas Tito koji vas je doveo od ovaca“.

To je tada bilo zakonom zabranjeno.

Posle popriličnih prenemaganja, saslušanja svedoka, itd., itd., Sud za prekršaje u Užicu osudio me je na novčanu kaznu od tadašnjih sedam (i brojem 7) dinara.

Ili tri dana zatvora.

U to vreme za sumu od sedam dinara mogla se kupiti paklica osrednjih cigareta.

Bio sam rešen da – vica radi – umesto da kaznu platim, odem u zatvor.

Da bih posle – pola u šali, pola u zbilji – mogao da se hvalim da sam robovao pod nenarodnim režimom.

Budući da je odlazak u zatvor za moju pokojnu majku predstavljao porodičnu sramotu, krišom od mene je otišla u poštu i platila kaznu.

Tako da pod nenarodnim režimom nisam robovao ni dana.

Ali ja se u Jugoslaviji nisam osećao odvratno zbog represije – represija je u stvari bila nešto najbolje u Jugoslaviji, videće se to čim prestane – osećao sam se odvratno zato što sam se osećao odvratno, iako sam spočetka u životnom neiskustvu krivicu za odvratnost svaljivao na (ruku na srce) nepodnošljivi kolektivizam, masovne scene, preširoke kadrove, kozaračka kola koja su decenijama vijugala od Vardara pa do Triglava, prolazila kroz varoši i palanke i đipala na sletu u čast Dana mladosti…

Osećao sam se, dakle, nelagodno i odvratno, ne zato što su mi država i partija činile odvratne stvari – iako su ih nekima činile – nego zato što je ljudski život naprosto sastavljen od nelagoda i odvratnosti, prošaranih oazama zadovoljstva i smisla.

Politički sistem socijalističkog samoupravljanja nije priznavao (ni dozvoljavao) postojanje osećanja nelagode i odvratnosti, za neuroze nije hteo ni da čuje.

Ko se osećao nelagodno i odvratno – a mnogi su se, čak i neki komunisti među njima, tako osećali – morali su to kriti kao zmija noge.

Bilo je slučajeva samoubistva iz griže savesti zbog prepuštanja dekadentnim osećanjima nelagode i odvratnosti.

    

Komentari (1)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. „Nikada mi nije zabranjena ni jedna knjiga, ni jedan tekst.“ Ovde se piše „nijedan“ , zajedno. „Ni jedan“ se piše kada ima „drugi“ na koga se taj „jedan“ odnosi.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares