Bil Gejts o siromaštvu

Šta je pre sedam godina govorio Bil Gejts

Teme u članku: siromaštvoBil GejtsMicrosoft  economy.rs
Gejts: Moj plan za bolji svetOsnivač Majkrosofta je već skoro dve decenije pri ili na vrhu listi najbogatijih ljudi na svetu.Toliko je Bil Gejts i jedan od najvećih filantropa na svetu. On je na desetine milijardi dolara uložio u svoju fondaciju.U autorskom tekstu osnivač “Majkrosofta“ izlaže plan kako pomoću tehnoloških napredaka i menjanja svesti mogu da se iskorene ogromni problemi na koje se bogati svet ne obazire.

“Bogatstvo vraćam jer se osećam odgovornim da pomognem”, kaže Gejts

U autorskom tekstu, koji je preneo portal Wired, Gejts izlaže svoj plan kako na najbolji način pomoći siromašnima i iskoreniti probleme koji ih muče.

„Pomalo sam opsednut đubrivom. U stvari fasciniran sam njegovom ulogom i efektima, a ne korišćenjem. Idem na sastanke gde je to glavna tema razgovora. Čitam knjige o njegovim efektima i problemima ukoliko se previše koristi.

Đubrivo je jedna od tema za koju moram sebe stalno da podsećam da o njemu ne pričam na prijemima pošto ga većina ljudi ne smatra toliko interesantnim kao ja, navodi Gejts.

Ali kao i svako ko je pomalo opsednut, smatram da je moje shvatanje potpuno opravdano. Dvoje od petoro ljudi na planeti danas duguju svoje živote visokim prinosima koji su omogućeni korišćenjem đubriva.

Osim toga, pomoglo je u pokretanju Zelene revolucije, prave eksplozije poljoprivredne produktivnosti koja je izvukla milione ljudi iz kandži siromaštva.

Ovih dana provodim mnogo vremena pokušavajući da unapredim inovacije koje će poboljšati ljudske živote na način kao što je to đubrivo uradilo. Da malo pojasnim. Punih 40 odsto svetske populacije je danas živo zato što je 1909. godine nemački hemičar Fric Haber otkrio kako da napravi sintetički amonijak.

Evo još jednog primera: slučajevi poliomijelitisa su opali 99 odsto u poslednjih 25 godina ne zato što je bolest prosto nestala sama od sebe, već zato što su vakcinu protiv nje razvili Albert Sabin i Džonas Salk.

Zahvaljujući takvim pronalascima život se polako popravlja širom sveta. Dok pišem ovaj tekst može se zaključiti i potpuno suprotno. Više od 100.000 ljudi je poginulo u građanskom ratu u Siriji i veliki problemi, poput klimatskih promena, prete ljudskoj vrsti, a mi nemamo nikakvo rešenje za njih.

Ali ako pogledate na duže staze, po bilo kojem merilu progresa živimo u istorijski veličanstvenom dobu. Ratova je sve manje, a životni vek se udvostručio u poslednjem veku. Sve više dece pohađa osnovnu školu. Svet je bolji nego što je ikada bio.

Bogatstvo vraćamo društvu

Međutim, još nije dovoljno dobar. Ukoliko želimo da ubrzamo napredak moramo aktivno da učestvujemo u velikim dostignućima, kao što su to radili Haber, Sabin i Salk. To je prosta činjenica. Inovacije čine svet boljim i više pronalazaka znači brži progres. Takvo verovanje pokreće moju suprugu Melindu i mene da vodimo našu fondaciju.

Naravno, nisu sve inovacije iste. Mi želimo da vratimo svoje bogatstvo nazad društvu tako da ono ima najveći efekat i zato tražimo prilike da ulažemo tamo gde će investicija najviše da doprinese. To znači hvatanje u koštac sa najvećim svetskim problemima i finansiranje najboljih rešenja.

Nemam magičnu formulu za davanje važnosti određenim problemima. Za mnoge probleme može se reći da su glavni. Bilo da je to siromaštvo, bolest, glad, ratovi, loše obrazovanje, loša vlast, politička nestabilnost, loša ekonomija ili položaj žena i dece.

Melinda i ja smo se fokusirali na iskorenjivanje siromaštva i bolesti u svetu i popravljanje obrazovnog sistema u SAD. Te smo ciljeve izabrali polazeći od ideje koju smo prihvatili od svojih roditelja: „Svačiji život jednako vredi“. Ako počnete od te premise vrlo brzo shvatite da svet funkcioniše kao da životi određenih ljudi više vrede.

Baš tu može da se napravi najveća razlika. Baš tu svaki dolar koji potrošite proizvodi najveći uticaj.

Osećam se odgovornim

Znao sam još sa trideset i nešto godina da ću svoj imetak vratiti društvu. Uspeh „Majkrosofta“ obezbedio mi je ogromno bogatstvo i osećao sam se odgovornim da ga koristim pažljivo.

Dosta sam čitao o tome kako vlade mnogih država premalo ulažu u osnovna naučna istraživanja. Smatram to velikom greškom. Ako ne damo naučnicima prostora i sredstava da produbljuju naše fundamentalno razumevanje sveta, nećemo obezbediti zdrav temelj za inovacije narednih generacija.

Zaključio sam da je zato najbolje da napravim institut gde bi najbolji umovi došli da istražuju i rade.

Tu promenu u svom razmišljanju ne mogu tačno da dovedem u vezu sa određenim trenutkom, ali smatram da je sve počelo kada sam sa Melindom otišao u Afriku 1993. godine. Otputovali smo da bismo videli divlje životinje na safariju, ali smo završili gledajući neverovatno siromaštvo.

Sećam se da sam gledao kroz prozor kola kolonu žena sa velikim posudama vode na glavama. Pitali smo se koliko dugo te žene žive? Ko im čuva decu dok ih nema? To je bio početak našeg obrazovanja o problemima najsiromašnijih.

Moj otac nam je 1996. godine poslao članak iz Njujork tajmsa o milionima dece koja svake godine umiru od rotavirusa, bolesti koja ne ubija decu u bogatim zemljama. Prijatelj mi je dao izveštaj Svetske banke koji mi je otvorio oči u vezi sa problemima dečjih bolesti.

Bili smo šokirani što se tako malo čini na tom polju. Uprkos tome što su bogate vlade tiho davale pomoć, mali broj fondacija je išta radio po tom pitanju. Korporacije nisu radile na vakcinama ili lekovima za bolesti koje su pogađale siromašno stanovništvo. Novine nisu pisale o umiranju te dece.

Kapitalizam ne može da se bavi problemima siromašnih

Razmišljanje o tome dovelo me je do toga da ponovo razmotrim svoje stavove o unapređivanju sveta. Iskreni sam poklonik kapitalizma. To je najbolji sistem ikada smišljen kako bi pojedinačni služio širem interesu. Zaslužan je za neke od najvećih napredaka koji su popravili život milijardama ljudi, od aviona, preko klima uređaja do kompjutera.

Ali kapitalizam sam ne može da se pozabavi potrebama veoma siromašnih. To znači da tržišno orijentisane inovacije mogu još više da prošire jaz između bogatih i siromašnih. Video sam iz prve ruke koliki je taj jaz kada sam posetio neke straćare u Durbanu u Južnoj Africi 2009. godine.

Kada sam video otvoreni javni nužnik video sam koliko zdravo za gotovo uzimam moderne sanitarije. U međuvremenu, dve i po milijarde ljudi nemaju pristup osnovnim sanitarnim uslovima, što uzrokuje razvijanje bolesti koje odnose živote oko 1,5 miliona dece svake godine.

Vlade takođe ne doprinose da se ubrzaju i podstreknu potrebne inovacije. Iako pomoć bogatih zemalja spasava veliki broj života, vlasti po nekoj navici manje ulažu u razvoj i poboljšanje uslova života, posebno za siromašne. Dešava se i da je takav stav često uslovljen političkim razlozima, jer će opozicija ubirati političke poene ukoliko njihovi planovi propadnu ili se izjalove.

Do kasnih devedesetih odrekao sam se ideje o osnivanju insituta i umesto toga sam počeo da tražim i investiram tamo gde vlade i korporacije uopšte ne investiraju ili ulažu veoma malo. Zajedno sa Melindom otkrio sam gde treba investirati kako bi se na najbolji način i sa najvećim učinkom pomoglo najsiromašnijima.

Potrebno je naći polugu

Tada sam došao na ideju takozvane katalitične filantropije, koja umnogome funkcioniše kao privatna tržišta. Investirate za najveću dobit. Ali postoji i ogromna razlika. U filantropiji investitor ne mora da dobija nikakvu dobit. Imamo dvostruki prilaz. Smanjujemo jaz kako bi siromašni svet mogao što pre da primeni inovacije iz bogatog sveta i skrećemo što više svetskih mozgova na rešavanje problema sa kojima se suočavaju siromašni.

Naravno, sve to dolazi sa velikim izazovima. Radite u globalnoj ekonomiji vrednoj desetine biliona dolara, pa je svaki filantropski napor relativno mali. Ako hoćete da izazovete veliki efekat morate da nađete neku polugu da podignete što veći teret. Neki način da za jedan dolar ili sat vremena uloženih donesete dobrobit stotinu ili hiljadu puta veću.

Jedan od načina da se pronađe ta poluga jeste da se pozabavite problemom na koji vlasti i tržište ne obraćaju pažnju. Upravo to smo uradili kada smo videli koliko se malo obraćalo pažnje na zdravlje siromašnih tokom devedesetih. Deca su umirala od malih boginja za koje vakcina košta manje od 25 centi, što je značilo da postoji ogromna prilika da se sa malo uloženog spase mnogo života.

Isto je i sa malarijom. Kada smo potpisali prvu veliku donaciju za borbu protiv malarije skoro smo udvostručili količinu novca koja se ulagala širom sveta. Ne zato što je naša donacija bila toliko velika već zato što se izuzetno malo ulagalo u to.

Ubediti privatni sektor da ulaže

Takođe, radimo na tome da podstaknemo privatni sektor da ulaže, jer baš iz tog sektora najveći broj inovacija i dolazi. Katalitična filantropija ne može nikada da donese toliko novca kao privatni sektor, ali može da pomogne da više njihovih tehnoloških proboja koristi siromašnima.

Pogledajte šta se desilo za poljoprivredom u 20. veku. Decenijama su se naučnici trudili da uzgoje otpornije useve. Ali ti napori su najviše donosili bogatima, zaobilazeći siromašne. Ipak, negde polovinom veka „Rokfeler“ i „Ford“ fondacije su se uključile. One su finansirale istraživanje Normana Borlaugda da proizvede nove vrste pšenice koja rađa mnogo više. To je izazvalo Zelenu revoluciju.

I sam Borlaug je rekao: „Đubrivo je bilo gorivo koje je pokrenulo Zelenu revoluciju, ali su novi usevi bili katalizator koji ju je započeo“. Nijedna privatna kompanija nije imala interes da uloži u njegovo istraživanje. Nije bilo profita. Ali danas svi ljudi koji su se zbog toga izvukli iz siromaštva predstavljaju ogromno tržište za koje se te iste kompanije bore.

Urođeno saosećanje za druge

U srcu sam optimista. Tehnologija nam pomaže da prebrodimo najveće izazove. Isto tako, približava ljude i smanjuje razlike i udaljenost. Danas možemo da vidimo ljude koji su hiljadama kilometara udaljeni i pričamo sa njima u realnom vremenu.

Mislim da ta bolja komunikacija mnogo pomaže u sve većem interesovanju običnih ljudi za probleme svetskog siromaštva i bolesti.

Bogati više ne mogu da ignorišu takve stvari, čak i ako se one dešavaju na drugom kraju planete. Tehnologija otključava urođeno saosećanje koje imamo prema drugim ljudskim bićima.

Na kraju, kombinacija naučnih otkrića i rastuća globalna svest možda je i najjače oruđe koje možemo da iskoristimo kako bi unapredili ovaj svet“. (Economy.rs, RTS magazin 15. novembar 2013.)

www.pregled.net
Postavio: Economy.rs. Pratite nas na Facebooku i Twitteru, kao i putem našeg mobilnog sajta

Odgovori