Politička filozofija sahrana

Politička filozofija sahrana

Još se ne stišavaju strasti oko Amfilohijeve sahrane.

    
Politička filozofija sahrana 1Foto: Stanislav Milojković

Na društvenim mrežama besni pravi mali rat amfilohijevaca i kontramfilohijevaca.

Ovi prvi podastiru dokaze da je mitropolit umro zdrav kao dren, ovi drugi najavljuju koronarni pomor zbog masovne bliskosti sa svetim lešom.

Izgleda da nas samo nekoliko dana deli od takozvane istorijske – distance-po-kratkom-postupku neophodne za ocenu Amfilohijevih uspona i padova, zasluga i promašaja, a dogodine, ako Bog da, eto nama i novog sveca SPC – Amfilohija Cetinjskog. (Moja će malenkost – koja vazda prerano kukuriče i ide ispred vremena – ocenu lika i dela neumrlog od korone napisati možda već u subotu.)

Danas ćemo se, međutim, baviti drugom temom – kulturom sahranjivanja.

Možda će vam ovo zazvučati čudno, ali stepen kulture i kvalitet života jednog društva najbolje se ogledaju, ne na proslavama i svetkovinama – mada su i one dobar pokazatelj stanja stvari – nego na sahranama i u danima žalosti.

Mrka je kapa budućnosti na mestima gde su sahrane najznačajniji i najposećeniji društveni, politički, a ponekad bogme i kulturni događaj.

Kuda nekrofilni vetrovi duvaju moglo se naslutiti još „davne“ (što rekle novindžije) osamdeset treće kada je posle „kraće bolesti“ preminuo Aleksandar Ranković i kada se na njegovoj sahrani okupilo stotinak hiljada ljudi.

Po običaju srpskih vlasti (svih boja) broj naprasno ožalošćenih zvanično je bio 275, ali dobro obavešteni izvori tvrde da ih je na sahrani vaistinu bilo stotinak hiljada.

Zlobnik bi rekao – deset puta više nego na Amfilohijevoj.

Osim članova porodice i dvocifrenog broja ratnih i revolucionarnih drugova koji su stisnuli muda da isprate Leku, svi ostali – među njima najmanje 60 % salonskih antikomunista – zadrtog komunistu Rankovića su ožalili iz protesta protiv političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Mlađi (i naivniji) će se možda zapitati zašto antikomunisti nisu protestovali ispred, recimo, skupštine ili CK, a odgovor je banalan – zato što čak ni narodna milicija nije imala srca da tuče ljude na sahrani, mada je – kažu napred pomenuti izvori – ipak bilo sporadičnog pendrečenja.

Jednom rečju – potajna namera ožalošćenih protestanata bila je da se mrtvim komunistom Rankovićem sruše komunizam.

Za razliku od bolje posećene, ali jednoumne Rankovićeve, na Amfilohijevoj sahrani je bilo nekoliko glavnih i sijaset epizodnih namera.

Ja ću ih sada nabrojati, a vi podelite uloge po nahođenju. (Može i po sećanju). Namera br 1 – ko će biti Amfilohije posle Amfilohija, ali ne mitropolit, nego neupitni autoritet nacionalističkih Srbalja svih i svuda i svih boja.

Visoki, recimo, Vučić jedva da je krio tu nameru, ali je osujećen, kako od strane SPC, tako i od lokalnih igrača, od kojih ipak nijedan nije imao „visinu“ za Amfilohija.

Za kraj donosimo misao Nikolaja Fjodorova: kada se daća pretvori u banket, Rogonja dolazi po svoje.

    

Komentari (22)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Nema među sadašnjim političarima onoga koji bi mogao biti neupitni autoritet nacionalističkih Srbalja. Nacionalizam je nezgodna kategorija, može biti pozitivan ali i žestoko negativan. Naši savremenici koji to pokušavaju biti više se bave podelom Srba, a ne njihovom sabornošću i napretkom. Njihove politike su plitke i daleko od one koja je potrebna za jedan takav cilj.

    1. Дајте неки пример позитивног национализма, Лаки, и објасните какви су у наведеном случају позитивни ефекти истог на послове и дане предметног национа.

  2. Što se tiče sahrana političara, nijedan sa ovih prostora neće imati onakvu kakvu je imao Tito. Kome inače danas svaki od njih teži.

  3. Brzo nam se Basara vratio na pravi put…opet Visoki Vučić…samo mu ti tepaj i podilazi pa će i tebe rogonja priupitati za zdravlje.

  4. Druže Basara,

    Iskreno se nadam da ćeš o sahraniti pisati ceo novembar, a o bolničkom lečenju Miroslava Gavrilovića ceo decembar. I, eto nama Nove godine i možda neki sneg…

  5. Posle Amfilohija će biti „Amfilohije“ koji stvarno može da pobedi koronu i povede etnofilnu kohortu u nove nacionalne pobede do pošljednjeg Srbina.

  6. Sahrane, osim ako nije u pitanju neko mlad i tragično preminuli, se u Srbiji uvek završe dobrom pijankom, a nekad se i zapeva. Taka nam sorta.
    A što se tiče Amfilohija, živ je i ako je umro.
    Nekog, recimo književnika, neka tajanstvena grupa ljubitelja dubara, slavskih rekla-kazala, kafanskih priča, sve ekspert do eksperta i moj do mojega, za života proglase najvećim među živim srpskim piscem. Amfilohija, još za života, narod proglasi za svog pastira i pođe za njim.

    1. „Чобане, врати се!
      Овце твоје, не могу без тебееее…“

  7. Ako već, Base, pišeš o kulturi sahranjivanja, kao prvo treba da istakneš nekulturno i suprotno epidemiološkim merama ponašanje učesnika Amfilohiojeve sahrane.

  8. Hvala Drugu kolumnisti, starom i proverenom komunisti, odanom delatniku Službe i Službenog glasnika, što svojim svakodnevnim pokušajima da umanji značaj pokojnika, samo dokazuje da je nepremostiva razlika u veličini između njegove malenkosti i pokojnikove veličine. Toplo ga ohrabrujem da što pre napiše obećanu „ocenu lika i dela“ kako bismo svi zajedno još jednom videli gde su granice pada.

  9. Što se tiče broja ožalošćenih na sahrani Aleksandra Rankovića, u pravu su i vlasti i dpbro obavešteni izvori. Zvanično, tj. onih „na tribinama“ je bilo 275, a onih „oko tarabe“ – stotinak hiljada.

  10. Po mom sećanju i mišljenju, „ilegalni“ učesnici na Rankovićevoj sahrani nisu svojim prisustvom iskazivali protest protiv komunizma kao takvog, već protiv tadašnje vlasti koja je neopravdano izbacila Rankovića (od strane Srba očekivanog naslednika Josipa Broza) iz svojih redova.

  11. Na Amfilohijevoj sahrani, niko od lokalnih igrača, pretendenata za Amfilohijevog naslednika, nije imao vladićinu visinu, iako je vladika bio u ležećem položaju, kako i dolikuje pokojniku.

    1. Тако чине медиокритети кад се домогну утицаја, Жаре – строго пазе да се окруже још јаднијима него што су сами, да их ко случајно не засени. Они пак заиста ваљани људи гдедају да се окруже најбољима, али покојни владика није ни прошао поред таквог…

  12. Kad smo vec kod sahrana.Da li ste prisustvovali nekoj sahrani u Engleskoj.Nije banket obicno vas sahranjuju po sluzbenoj duznosti.Nema kukanja nema jedenja.A nema ko ni svecu da vam zapali a kamoli da se za dusu pomoli.Ali koga je danas briga za dusu to su praznoverja

    1. Jест, Ксенчи, нема ни кркаклука ни кукумавчења, али како, бре, знате да се нико не моли покојнику за душу?! Не мрдају уснама док сричу?!…
      Нема горег празноверја од тог Вашег…

  13. Takva nam je i zemlja. Volimo da se sahranjujemo. Kada budemo to promenili, promeniće se sve ostalo.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares