Zoran Panović

Sin City

Da nije konačno izborenog ‘Zvezdinog proleća’ ne bih se lako setio Valtera Zenge, a da nije polemike Borisa Dežulovića i Gorana Vesića o karakteru (duhu) i izgledu Beograda, ne bih se setio Raluke Zenge, supruge slavnog golmana i trenera.

    
Sin City 1

Uspeh tima koji predvodi Dejan Stanković podsetio nas je kako su Zvezdu koju je predvodio Zenga sekunde delile od prezimljavanja na evropskoj sceni, nakon šokantno primljenog gola u Strazburu u poslednjem kolu Lige kupa UEFA 2005.

Nekoliko dana po odlasku iz Srbije, Raluka Zenga, inače Rumunka, i nije baš imala reči hvale za našu prestonicu: ‘Beograd izgleda kao da je zamro pod debelim slojem prašine.

Dunav lenjo protiče kroz grad, klizi ispod ogromnih mostova, kraj starih, potištenih zgrada razrušenih u bombardovanju, koje izgledaju kao neki skeleti obeljeni suncem.

Osećam se kao u izgnanstvu iznutrice bivše Jugoslavije’, rekla je tada u stilu ‘Balkanskih duhova’ Roberta Kaplana Rumunka za medije u svojoj zemlji.

Ovo o ‘izgnanstvu u iznutrici bivše Jugoslavije’ ni veliki pisci ne bi sročili.

Ali to je Beograd pre intervencija naprednjačke vlasti u prostoru.

Sve je stvar tačke gledišta i subjektivnog osećaja: Možda je za Dežulovića onaj Beograd koji je ubedačio Raluku Zengu mnogo bolji od ovog sadašnjeg – ‘Vesićevog’, a možda bi se upravo s ovim Vučićevim i Vesićevim Beogradom prijatno iznenadila Raluka Zenga.

Doduše, Ralukinog opisa beogradske stvarnosti setio sam se još jednom, negde u oktobru ove godine kad je stigla vest da Valter Zenga više nije mogao da je trpi, pa je podneo zahtev za razvod braka.

Iako je i Raluka pokazala, kako su tada pisali tabloidi, da nas mrzi ‘do koske’, ona je ipak Rumunka pa je izostala esencija koja obeležava sad ‘slučaj Dežulović’ – sme li i koliko Hrvat, makar i ‘loš’, da pljucka po Beogradu?

Interesantno je uraditi komparativnu analizu Ralukinih i Dežulovićevih zapažanja.

Jer Rumunka, ma koliko da je i pokondirena, očigledno nije bez literarnog talenta.

Obratite pažnju na sledeće njeno zapažanje jer ona kao da instinktivno oseća Vučićev i Vesićev Beograd koji se još ne nazire: ‘Tu i tamo po neki znak preporoda, poneka slabašna nada modernizacije. Beograd 2005. leta gospodnjeg. Jezik je nemoguć, ništa ne razumem. Dosada se kondenzuje u krupne kapljice na našim čelima. Nedostaje nam mnogo štošta. Na beogradskom aerodromu koprcali smo se kao gomila izbeglica koja se gura za mesto u autobusu spasa. Očekivala sam da u momentu iz kose mog suseda izviri duguljasta znatiželjna glava kokoške, probijao me odvratan miris hrane, paprike, pastrmke, suhomesnatih proizvoda…’

A upravo, gle ironije, taj zadah od suhomesnatih proizvoda ja sam pre desetak godina osećao u ‘Vizerovom’ avionu od Rima do Temišvara krcatom njenim zemljacima.

Eto, tako je Raluka pričala o Beogradu nakon Zenginog odlaska iz Crvene zvezde, a kasnije mu je otvoreno rekla da ne prihvata poziv na mesto selektora Srbije.

Raluku očigledno nije, kao neke moje prijatelje iz inostranstva (pa i ex YU), privukao taj ‘miks Beča i Istanbula’, ‘Jerevana i Milana’, za nju Beograd nije kao za mnoge Hrvate (ne obavezno i Dežulovićeve fanove) Sin City – grad grijeha, a činilo se kao da Rumunka sa gađenjem supruga kolonijalnih administratora gleda na YU klanja i posledice rata.

Toliko preneražena ona kao da je mužu Valteru govorila ‘jebo sad i milione evra’, a kamoli hiljadu dinara.

Daj samo da zapalimo odavde.

Šta li bi tek rekla danas na ovaj miks korone i aerozagađenja?

Histerija ‘za’ i ‘protiv’ koja je propratila Dežulovićeva zapažanja o Beogradu kao ‘Dubaiju za siromašne, ili Jagodini za bogate’, zasenila je čak i histeriju zbog svojatanje ajvara od strane Dua Lipe, globalne zvezde albanskog porekla.

Reči iz Dežulovićevog kontroverznog intervjua za beogradski ‘Nedeljnik’ mnogo su više odjeknule nego reči hrvatskog glumca Gorana Bogdana iz nedavnog intervjua za zagrebački ‘Večernji list’, gde on ističe da ‘Imamo (u Hrvatskoj) veštačku lažnu sliku da su u Srbiji svi četnici’.

‘Nisam u Beogradu čuo nijednu ružnu reč zbog toga što sam Hrvat! Nijednom’ – zaključuje Bogdan.

Da li je Beograd o kome govore Dežulović i Bogdan isti Beograd ili jednostavno ima više ‘Beograda’, od kojih se neki ponegde preklapaju, nekada su u protivurečnostima, u percepcijama, u prividima, u izvitoperenim sećanjima?

Ako Srbija i Hrvatska žive u paralelnim dimenzijama, zašto onda ne bi postojali i ‘paralelni Beogradi’ kao što paralelni svetovi i gradovi postoje u aktuelnoj BBC/HBO hit seriji ‘Njegova mračna tkanja’ (His Dark Materials), snimljenoj po istoimenoj noveli Filipa Pulmana.

Jednog od meni najdražih ovdašnjih pisaca – Radovana Belog Markovića – u nekom sam intervjuu pitao o Lajkovcu kao čvornom mesta njegove literature, a on mi je odgovorio kako se iskreno nada da ja pravim razliku između katastarskog i njegovog literarnog Lajkovca.

Ima tu preklapanja, ali nisu to baš isti gradovi. Svaki grad ima svoju ‘tajnu’ koja ga određuje, a o čemu je tako dobro pisao Luis Mamford u klasičnom delu ‘Grad u istoriji’, gde se razlaže grad kroz njegovo menjanje i buduće izglede.

I kontroverzni spomenik Stefanu Nemanji koji se postavlja u Beogradu (jedna od tački polemike Dežulović-Vesić) uzima se kao ključni primer skopljizacije prestonice ‘regiona’, ‘srpskog sveta’ i ‘malog Šengena’.

Gledajući ga kako niče, onde ispred bivše železničke stanice, setio sam i svojih poseta Skoplju, šetnji od spomenika caru Dušanu do spomenika Tošetu Proeskom.

Od spomenika Goce Delčevu do spomenika Metodiju Šatorovu Šarlu koji je Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju (čiji je predsednik bio 1940/41) priključio Bugarskoj KP, pa je zbog toga smenjen i isključen iz Titove partije.

U sinkretičkom centru Skoplja kao zaostavštini Nikole Gruevskog u stilu Titove ‘Avala filma’, gde se snimao i ‘Quo Vadis’, braća Koen bi sigurno našla inspiraciju, bar da snime neki film tipa ‘Ave, Cezare’ s Džordžom Klunijem, a Diznilend su i prave galije (restorani u Vardaru) na kojima bi mogle da se snimaju scene nadgornjavanja Petra Pana i Kapetana Kuke.

Površno je i brzopleto oceniti ovo kao ‘kič’.

Ove ‘integrisane instalacije’ eventualno mogu biti onaj ‘hiper kič’ o kome je pisao Đilo Dorfles.

A to je već nešto sasvim drugo.

Baš kao što je i rekonstruisano jezero na Stamatovićevom Zlatiboru ‘hiper kič’. Nikako ružno.

Šta raditi sa bronzanim Nemanjom ako posle Vučića na vlast dođu oni koji se groze ovog spomenika.

To nije srbosjek Tito pa da ga tek tako skloniš, već moraš biti kreativan sa osnivačem nacije i države.

Kada su četnici i demokrate, među kojima je bilo i kumrovačkih đaka, 1991. uklanjali Titov spomenik sa trga u Užicu (čemu sam nazočio), u vinjak-rakija euforiji uz dizalicu, užad i krampove, nisu se ni čule kako treba, kamoli uvažile, mudre reči Svetislava Basare da Tita ne treba nigde pomerati: Pošto je spomenik vajara Frana Kršinića (postavljen 1961) bio prilično šupalj, dakle prostran u unutrašnjosti, trebalo je samo – predlagao je Basara – na Titovim leđima napraviti mala vratanca, a u spomenik bi, unutra dakle, tačno stala radnjica za narezivanje ključeva sa jednim radnikom, koja bi simbolizovala to što je Tito bio mašinbravar.

Time bi spomenik ostao, ali bi bio funkcionalno ‘prekodiran’ i politički relaksiran.

Da li će Nemanja sutra biti ‘prekodiran’, time što bi se na Savskom trgu napravilo ‘beogradsko Skoplje’, odnosno ‘hiper kič’?

Sumnjam da bi Azerbejdžan bio saglasan da tu preselimo i Pavića i Alijeva sa Tašmajdana.

Bar za njih nisu krivi Vučić i Vesić.

Dosadih sa filmovima, ali i preporučujem još jedan –  ‘Smrtonosne mašine’ (Mortal Engines) iz 2018.

To je distopijski blokbaster u produkciji Pitera Džeksona koji je režirao Kristijan Rivers, a u glavnoj ulozi je Hugo Viving.

Film je urađen po knjizi Filioa Riva koja opisuje svet mračne budućnosti u kome su gradovi pokretni i među njima, u tom distopijskom feudalizmu vlada darvinizam.

Najveći grad – predator u filmu je pokretni London, koji u sebi, na ogromnim gusenicama, ima mnoge simbole onog starog – statičnog Londona, uključujući i dominantnu katedralu Svetog Pavla.

Spektakularne su scene kad London proždire jedan bavarski grad u pokretu.

Kako bi u dalekoj budućnosti izgledao ‘pokretni Beograd’?

Možda bi se u distopijskom darvinizmu najbolje snašao upravo Beograd na vodi (ali transponovan na gusenice) u koji bi bili inkorporirani Meštrovićev Pobednik sa kapijama zidina Kalemegdana i ‘beton halom’ gde bi bili topovi, zatim dve komunističke ‘kapije grada’ – kule ‘Rudo’ i ‘Geneks’, fontana sa Slavije, te spomenik Stefanu Nemanji.

A eto, Stojan Novaković je bio napisao utopiju ‘Beograd 2011’, gde prestonicu za sto godina prikazuje kao grad srećnog jugoslovenstva u kome je centralno mesto Dom kulture ‘Dositej Obradović’, u kome mnogi umni Jugosloveni vode učene razgovore.

Još da je mogao da predvidi da će samo godinu dana kasnije od njegove YU utopije, na vlast u Srbiji doći ‘naprednjaci’, ali ne baš sasvim kao oni njegovi.

    

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares