Aleksej

Šta je (Beo)grad?

Pre par sedmica, prisustvovali smo Andersonovom Carevom novom odelu uživo. U ulozi cara bio je Beograd sa svojim zvaničnicima i gradskim ocima.

    
Šta je (Beo)grad? 1

U ulozi dečaka, Boris Dežulović.

Umesto Car je go!, Dežulović je tada odvažno uzviknuo ono što vidi svako ko nije slep pored očiju.

A to je da Beograd danas liči na kasabu, na Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate.

Jer Beogradsko novo odelo kao Beograd na vodi i njemu slični stambeni (i mentalni?) kompleksi, samo su Pseudourbanistička plastična bižuterija.

Po ko zna koji put, Dežulović je raskrinkao naslage naše samodopadljivosti, poručivši balkanskom caru Beogradu da je neprimereno i tragikomično golišav, jedan tranziciono opljačkani golja, baš kao i pompezni naduvenko.

Usledili su tabloidni napadi i defamacije, prepiske po Fejsbucima, a potezaše se čak i lektire iz srednje škole.

Uzgred, Dežulović, Ivančić, Lucić, Luković, Erceg, Hedl i drugi, decenijama su razgolićivali naše feudalne careve i careviće, (četničke) vojvode i (lažljive) barone.

Ovog sociologa i kolumnistu u celoj toj kontroverzi zato je ponajviše iznenadilo što je dobar deo publike – tek sada bio upoznao ili uopšte čuo za legendarnog i genijalnog Borisa Dežulovića.

Međutim, na marginama prekobrojnih plitkih uvreda i pratećih nesuočavanja ili izbegavanja ogledala, pokrenulo se i sledeće važno pitanje, a to je – šta čini grad?

Jer, ukoliko to Beograd (više) nije, šta to grad onda – jeste?

Kada se već rasipamo lektirama i klasicima, odgovor je objavio još Vilijam Šekspir u svojoj političkoj drami Koriolan davne 1605.

Tokom razmatranja gradskih senatora i generala da li da se poruši grad ili ne (treći čin, scena prva), Šekspirov Sinicije poručuje sledeće: „A šta je grad, ako ne njegovi ljudi?“

I biće da ima neke ironije u tome da je film Koriolan Rejfa Fajnsa sniman baš u Beogradu.

Na istu temu pisao je još hrišćanski mislilac Isidor Seviljski početkom 7. veka, razlikujući grad kao Civitas ili zajednicu građana (civis, pa otuda anglofono city) i grad kao Urbs, kao puku skupinu kamenih građevina.

A „Civitas nisu kamenje, već stanovnici“, dalekovido je tvrdio ovaj seviljski nadbiskup.

O činjenici da grad pre svega čine njegovi ljudi svedoči još jedan fantastični klasik, Smrt i život velikih američkih gradova (1961) Džejn Džejkobs.

Naime, sukobivši se sa tada najvećim urbanistom Amerike i Njujorka, Robertom Mozesom, Džejkobs se bila (iz)borila da njeno vibrantno susedstvo, Grinič Vilidž na Menhetnu, ne upropasti autoput koji je baš tuda nastojao da protera Mozes kao svojevrsni Njujork na vodi.

Međutim, Džejkobs nije bila samo još jedna tetka koja se romantično protivi urbanoj obnovi i vaskolikom progresu, već je imala drugačiju viziju onoga šta to grad jeste.

A to su, opet, ljudi.

Ulica. Trotoar.

Susedstva. Ne zgrade, već prostor između zgrada.

Ne infrastruktura, već društvena struktura. Teta Džejkobs bi, umesto Čiča Gorija, zato morala da bude obavezna lektira za svakog (zamenika) gradonačelnika koji drži do sebe.

Na prvi pogled, opaska da grad jesu njegovi ljudi deluje kao banalni truizam ili otkriće tople vode. Ali je zapanjujuće i mozgolomno koliko upravljača gradovima ne kapiraju tu prostu rupu na saksiji.

Jer previše gradskih zvaničnika krajnje naivno i budalasto smatraju da mogu da povrate nekadašnju gradsku veličinu i slavu nekakvim masovnim građevinskim projektom.

Novim i blistavim sportskim stadionom, kongresnim centrom, kulturnom dvoranom, saobraćajnom obilaznicom ili ulickanim stambenim naseljem.

Da je za uspeh nekog grada dovoljno proterati poslovične zmije, pacove i narkomane, i gradski život će odjednom da procveta.

A neće.

Sve ovo eventualno može našminkati grad koji propada, ali to neće rešiti probleme koji se nalaze u njegovim temeljima.

Hvala Isidoru, Šekspiru, Džejkobs i Dežuloviću, pa nas kratkovidost urbane obnove koja je usredsređena jedino na izgradnju (puteva i stanova) podseća na to da gradovi nisu građevine, već da su gradovi – ljudi.

Nakon uragana Katrina, čak 200 milijardi dolara bilo je uloženo u obnovu gradske infrastrukture u Nju Orleansu.

Međutim, gotovo ništa od tog novca nije potrošeno za investiranje u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, socijalne programe i slično, već jedino u – asfalt i zgrade.

Ali veličina Nju Orleansa nikad i nije bila u njegovim građevinama, kućama i saobraćajnicama – koliko u njegovim ljudima, zar ne?

I sad, da je ovaj golemi novac prosto raspodeljen stanovnicima Nju Orleansa, svako od njih bi dobio vrtoglavih 400.000 dolara.

Neko bi tada popravio kuću, a neko bi se odselio odatle.

Neko bi sebi platio lečenje, a neko deci studiranje.

Pa šta?

Poenta je da svaka javna politika treba da pomaže siromašnim ljudima, a ne siromašnim mestima.

I o svemu tome, a ne samo o prišivanju etiketa najnovijem Beogradu, zapravo je govorio Dežulović.

Ali su se svi bili zalepili samo za kasabu i Jagodinu, kao smrad na majmuna iz Palminog zoološkog vrta.

I zato, da ovaj vanredni profesor svojim studentima predaje i Sociologiju grada, sledeći blistavi, razboriti i lucidni Dežulovićev fragment bio bi obavezna literatura za odmah prvi čas na fakultetu: „Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi. Ne razlikuju grad i selo samo industrija i poljoprivreda, već rastvorenost grada i njegova socijalna, kulturna i svaka druga diverzija i diverzifikacija, nasuprot plemenskoj tradiciji sela i seoskih glavara.“

Ljudi, rastvorenost, diverzija i diverzifikacija, ispravno veli Dežulović.

I zaista, susret, pluralizam i kreativnost su ti koji su gradove oduvek činili velikim.

Džejkobs je to nazvala Baletom iz ulice Hadson, tj. jednim urbanim plesom koji je satkan od stalnog pokreta, promene i živih ljudskih bića.

Grad čine i grad jesu, pre svega, lokalni kafedžija, piljar, berberin, taksista, svirač na ulici, student, penzioner na klupi, demonstrant na trgu, beskućnik, migrant, ulični prodavac, hipik, panker, lezbejka, i komšija ili sused.

A da li (beo)gradske vlasti obraćaju pažnju na sve te ljude?

Ili samo na zgodne rendere i makete, izdašno proizvodeći još jedan – grad bez ljudi?

Atina u 5. veku pre nove ere beše poput Njujorka posle Drugog svetskog rata, privlačivši najbolje mislioce, naučnike, pisce i umetnike iz ratovima razrušenih područja širom tada poznatog sveta, Mediterana ili planete.

I tu su Atinu velikom učinili ljudi: Sokrat, Anaksagora, Platon, Sofokle, Aristofan i slični – a ne nekakav Akropolj.

Kao i Firencu u 14. i 15. veku jedan Dante, Leonardo, Bokačo, Makijaveli, Mikelanđelo, Bruneleski i Botičeli – a ne Duomo.

Baš kao i savremeni Beograd Bogdan Bogdanović, Filip David, Dušan Makavejev, Borka Pavićević i Vlada Divljan (a Novi Sad npr. Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Želimir Žilnik i Đorđe Balašević) i mnogi drugi.

Uzgred, Beograd je svojevremeno privlačio i npr. Orsona Velsa, i Frensisa Forda Kopolu i Vima Vendersa, baš kao i Sofiju Loren, Roberta de Nira ili Džonija Depa.

Kako ono beše – ovaj grad je nekad bacao svetla daleko?

Ovaj grad bi mogao bolje?

I seća li se danas iko veličanstvenog transparenta – Beograd je svet?

I zato i zaista, uopšte se ne radi o ružnim beogradskim zgradama ili o njima pratećim plastičnim operacijama za ulepšavanje i prikrivanje prostote.

I te kako se radi o onim krajnje ružnim beogradskim ljudima.

O pojedincima koji su preoteli, zatucali i izolovali naše gradove od svojih suseda i sveta.

Uostalom, šta o nekom gradu mogu da govore oni zlodusi Beograda koji su zdušno navijali za rušenje gradova poput Vukovara i Sarajeva?

O takvim gradomrziteljima i gradorušiteljima vrhunski je govorio i spomenuti Bogdan Bogdanović, ali takođe nije bilo koga da ga čuje i posluša. Umesto toga, Beograd je ovom umetniku, filozofu, univerzitetskom profesoru, kao i svom sopstvenom gradonačelniku bio odgovorio proterivanjem i likvidacijom, te (anti)urbanim grafitom „Ovde je stan ustaše Bogdana Bogdanovića“ na ulazu zgrade u kojoj je živeo.

I otuda je Andersenov dečkonja Dežulović opet hirurški precizno markirao i krivce za ono što Beograd danas jeste: „Beograd se sam ubio… Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad“.

Jer Beograd je svoj kosmopolitizam zaista jeftino trampio za jedan uskogrudi i zatucani nacionalizam.

Za pogled u sopstveni pupak, umesto pogleda u svet.

I upravo i isključivo zato Beograd izgleda ovako nakaradno kako izgleda.

Kao tranzicioni, iskorenjeni i besmisleni Dubai u nastajanju, a ne kao London, Pariz ili Njujork.

Za uspešan grad nisu najvažnije uspešne zgrade i spomenici, već uspešan prazan prostor između zgrada ili u senci njegovih spomenika.

Grad su žive i vibrantne ulice, trotoari i ljudi. Komotno zapostavljajući svoje ljude ili (beo)građane, Beograd se pretvara u stabilnu, simetričnu i uređenu prazninu poput dobro održavanog groblja.

Grad ne čine beton, asfalt i cigla, već krv, meso i mast onih ljudi koji u njemu žive.

I to je velika istina na koju nas je nelagodno, koliko i blistavo podsetio Dežulović. Grad su njegovi ljudi i ništa više.

A kakvi smo to onda građani i ljudi u međuvremenu postali?

    

Komentari (28)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Čekaj, šta smeta „urbanoj Jagodini“ osim Palmine duhovnosti? Zar to nije preovlađujući duh Srbije i Beograda, naravno?

  2. Šta reći na Petra Velikog!? Ili na moskovski metro? I to se gradilo bez čekanja na ljude. Ljudi su došli posle. Možda je poređenje neukusno, ali sve naše tako izgleda prvih dvadeset pet godina. Posle dođu ljudi, izraste drveće, kafane steknu publiku, pojave se i biciklisti. E, onda svima srce bude na mestu. Uzgred, nisam zainteresovana za politiku. Čitav život sam provela u Beogradu, i u njemu sve tako ide, u talasima. Rušenje, izgradnja, ljudi. Meni se čini da

  3. Kao i obično, izuzetan tekst!

    Šteta što ovakvi ljudi nemaju više uticaja na naše društvene tokove umesto političara i njihovog prodavanja magle.

  4. Narod opijen od mnogih poraza, prevaren, osiromašen, izbezumljen i dalje bira one koji su im to priredili, jer je Crkva sa njima, pa se nadajju da će im pomoći nepostojeći Bog. A pohlepni primitivci dočepali se i glavnog grada da ga onerede kako to mogu smisle njihove lude glave, onako kako su ojađenom narodu priredili ratovima i pljačkom.

    1. Preporučujem selidbu u Šangri-la. Kažu, tamo nema prostaka, tamo je Nirvana…

      Teži način je uvideti da Svet nije takav zbog sebe, nego zbog mene. Ovaj svet i ja smo jedno isto: ako sam sretan i svet je sretan, i obrnuto.

      Bog je napravi Svet i mene u njemu.
      Potrebno je setiti se: ja sam napravio Boga.

    2. Mislim da je nepristojno naše drage sugrađane nazivati gradskim otpadom. Baš bezobrazluk. Tekst u početku zanimljiv, postaje dosadan

  5. Ako ljudi čine grad, onda su gradovi i Golija, i argentinski pampas, jer i tamo žive ljudi.

    Ako su građevine grad, onda su piramide u Gizi i Borobudur i Černobilj gradovi, iako tamo ne žive ljudi.

    Tako da se opet pokazuje da možemo da vidimo bilo koju tvrdnju i kao istinitu, i kao je laž. Obični ljudi se uhcate za jedan pol kao istinit, drugi kao kaž. Ljudi koji vide dalje, vide da su istina i laž jedno isto.

    Ako je jedna te ista pojava nekome istina a drugome laž, onda je očigledno da istina i laž ne zavise od sebe, nego od tumača.

    A kad se tumači ovako dohvate, ne-znanju svome mogu da titraju do sutra. Na šta ih ego nagoni. Jer ego opstaje kao nešto stvarno samo dok se kiti izmišljotinama za koje verujeda su stvarne.

    I tako, uprkos ovog „grad je ovo a nije ono“ i „grad je ono a ne ovo“, i ostalih samohipnoza koje ubeđeno podastire pred nas svinje, „ovaj sociologa i kolumnista“ je vaistinu go!

  6. Milioni vas razglabate o Beogradu a niko da pomene (primeti i shvati) odvratni beogradski kolorit, koji je depresivan i sumoran.
    Gototovo nepostojece tople,mediteranske boje tragicno propustanje sanse u novogradnji da se nesto promeni..
    Dominacija bolnicke bele koja ce se brzo pretvoriti u prljavobelu, i logorske sive, truje dusu naroda na ovom napacenom teritoriju zeljnog topline i pozitivizma.

    Dakle umesto torokanja kako Beogradu ne trebaju moderni kvartovi, neka neko konacno napise neki tekst o ovom problemu.
    Po mojem misljenju,ovde nije samo rec o nestrucnosti/idiotizmu urbanista nego i o paklenoj zaveri.

  7. Da se prvo osvrnem na pčrethodnu kolumnu u kojoj je Kišjuhas tvrdio da se od vakcine za kovid-19 niko nije, niti će se obogatiti. Koliko je Kišjuhas u pravu može se videti iz članka od pre neki dan koji je objavljen u Danasu o izveštaju Forbsa u kome piše koliko su se na vakcini za kovid-19 obogatili direktori raznih kompanija koje se bave proizvodnjom vakcina i pratećeg medicinskog materijala. U pitanju su milijarde dolara (po glavi, ne po kompaniji). Dakle, šta nam to govori: sve što Kišjuhas kaže, uzmite sa rezervom, izvadite treći koren, podelite sa deset, i to što ostane je i dalje preuveličano ili umanjeno.
    Sada o Beogradu. Možda je Beograd prošao svoj zenit. Prošli su ga i Atina i Firenca, a i Njujork se nešto ne drži (odeslilo se ove godine više od 140.000 ljudi). Jeste Beograd poružneo, ne samo zahvaljujući Vesiću, nego i DOS-ovcima koji su prvi počeli besomučno da grade jer je investiciona izgradnja najsiplativiji posao. Iz zemlje, pa i iz Beograda se, počevši od 90-tih, odselilo ne zna se koliko mladih i pametnih ljudi, i taj deficit se primećuje na ulicama. Istovremeno u Beograd se doselilo ne zna se koliko ljudi iz unutračnjosti tragajući za boljim životom. I Beograd se nekako ugušio, ali povratiće se, kao i uvek. Samo mu treba dati vremena.
    Dežulović je ipak trebao da se ponaša kao gost, pogotovo što je došao iz zemlje koja se diči tisućuljetnom kulturom, a ne da nam u lice saspe da smo nikakvi. Znamo ti i bez njega.
    Da, Momo Kapor je kriv što je stao uz svoj narod umesto da ga opljuvava gde stigne.

  8. Ja sam, treća generacija Beograđana, u poznim godinama digao ruke
    i odselio. Gledao sam kako ga ruiniraju JUL i Šešelj, zatim potonji koji istina nisu dirali krug dvojke ali su zato napravili haos malo šire, dabi ovi konačno dovršili posao. Preživeo je Beograd i svetske ratove i NATO bombe, ali sve je to trajalo kratko, ovo u novije vreme, traje decenijama, i tu spasa nema. Dok još nešto vrede nekretnine u Beogradu, prodajte i nađite sebi pristojno mesto za život, iznenadili bi ste se koliko ih ima.a još bi vam i preteklo para za neki novi početak. Kada tehničku vodu budete plaćali kao mleko, kada struje bude i ne bude, kada lift postane uspomena na neka bolja vremena – biće kasno. Ostavite taj grad onima koji su ga pretvorili u mesto nedostojno življenja njima samima, zaslužili su.

  9. Gospodine Aleksej, dobar tekst pokvariste nerazumevanjem sela i razlike između seoskog i gradskog prostora. Nisu seljaci okupljeni oko plemenskog vodje već vekovima. Seljake treba razumeti da bi ste razumeli selo, a vi to ne razumete, jer vam je izgleda ideal gradski prostor.

  10. To što Beograd čini Beogradom, velikim gradom u Srbiji, a ne metropolom i jesu ljudi, koji kao i ostatak Srbije ne prihvata lako promene, nove ljude, nove ideje. Retko kad vide beograđani dalje od Balkana a i kad vide onda ili odu ili žive u svom svetu gde maštaju da nisu deo Srbije. Možda je rešenje izmestiti vladajuće institucije iz Beograda i ostaviti beograđane na miru.

  11. „Znate li koliko će rat trajati? Može li srpski narod to da izdrži? Za prvom odmazdom doći će i druga, treća, pa redom. Srbalja biće sve manje. I onda, kada bude trebalo da se čuje glas srpskog naroda, onda će on biti nemoćan. Njega će okolni susedi nadjačati kao što su ga i nadmudrili“ (Onim u šumama, M. Nedić, 2.11.1941).

    „At one of these meetings Pijade put forward a proposal for the territorial autonomy of the Serbs in Croatia… Everyone was silent, perplexed. I think I
    saw dejection even on Tito’s face: perhaps, as a Croat, he found it
    awkward to oppose the idea, perhaps conflicting thoughts clashed within
    him. I was the first to come out against Pijade’s proposal: the segregated
    territory was unnatural, lacking a center or viability, and moreover
    provided fuel for Croatian nationalism“ (M. Djilas, Wartime, 1977, p. 356).

  12. Čudi me da niste i jednog Pekića optužili za nacionalizam, imamo i takvih sumanutosti u Beogradu.
    Ta vrsta ekstremizma je druga strana iste medalje.
    Ni jedni ni drugi nikako da se pomire sa različitim mišljenjima, terorišu normalan svet, LJUDE koji u moru netolerancije zgadjeni ćute.
    To je Beograd koji ne vidite, koji kad tad izleti na ulice kad mu prekipi.

  13. Ни Алексеј Кишјухас ни Борис Дежуловић никад нису били Београђани нити ће икад бити! Логично да и не знају шта то значи. И Београду ништа због тога није недостајало нити ће недостајати. Мома Капор, Минимакс и Бора Чорба су вечити Београђани. То је суштина и не може се краће рећи.

    1. Nacionalizam pretvara Beograd u kasabu, to je sustina njihovih reci. Moze da vam se ne svidja, mozete da poricete, ali to je neminovno.

      1. Koji nacionalizam?
        Vučić i Šešelj nisu u Beogradu dobili 30%.
        Uz svu kradju i manipulacije.
        Beograd je svet, kažu čak i Ameri.
        A vi?

    2. Bravo, g-dine Djordjevicu! Vi ste na najbolji nacin potvrdili ono sto su rekli Dezulovic i Kisjuhas. Naravno, kao i uvijek,, BRAVO i za Kisjuhasa.

    3. Pretpostavljam da ste Vi Beograđanin , za razliku od mene koji nisam i nikada neću biti . Ali nisu Beograđani ni Momo Kapor , ni Bora Čorba , ni Minimaks . Kao što nisu ni Ljubomir Simović , ni Dragan Džajić ni Rajko Mitić , ni Piksi , ni mnogi drugi . Tako da vam nije ovih nabrojanih i još sijaset njih … NE BI VAS BILO NIGDE !!! Doduše ,.. da ne grešim dušu , predsednik Vučić je Beograđanin .

  14. Promašili ste temu . Dežulović je ispričao sasvim drugu priču koju niste baš razumeli. Ali podržati Dežulovića na bilo koji način makar i ovakav u ovom trenutku je in.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares