Da li je smeh zarazan?

Smeh i ostale zaraze

Nisu samo bolesti zarazne – zarazan je i smeh.

Smeh i ostale zaraze 1

Svi poznajemo taj osećaj ili situacije kad ne možemo da se odupremo smejanju, čak i ako je to neprikladno.

U čemu je kumst ili fazon sa tim glupavim, a opet sjajnim i neobično zaraznim HAHAHA zvukom u razgovoru, susretu i širem društvu?

Otkud to nekontrolisano kikotanje ili pak eksplozivno cerekanje, odnosno grohot iz grla, želuca i srca?

Stanje kad se zacenimo od smejanja, te se grlimo i vešamo o svoje bližnje tokom dobrog vica i duhovite priče, zezanja, anegdote ili šale?

Primalno kao kod primata, glasne žice tada glasno vibriraju, oči nam zasuze, lice i dijafragma se grče, borimo se za vazduh, cepamo se, kreveljimo i grokćemo od smeha.

A ponekad i bešika ume da popusti.

Filozofi od Platona i Aristotela, preko Hobsa i Loka, sve do Anrija Bergsona, pokušavali su da razumeju humor ili da intelektualno objasne šta je to uopšte smešno.

Međutim, sociologe interesuje kako se to smeh viralno prenosi i širi tokom susreta među ljudima.

Poenta je u upadljivoj zaraznosti smeha, u smejanju kao jednom društvenom činu.

Jer, smejanje se isključivo obavlja u društvu.

I praktično je nemoguće da se ne nasmejemo kad se smeju svi oko nas.

Smeh i ostale zaraze 2

Čak i ukoliko se smejemo dok smo potpuno sami, mi opet reagujemo na neku društvenu situaciju ili na druge ljude.

Na duhovitu knjigu koju tada čitamo, na karikaturu u novinama, emisiju na televiziji, tvit ili mačiće na internetu, te kad se prosto prisećamo ili zamišljamo situaciju koja je smešna.

U suprotnom, smatra se da nismo sasvim zdravi, poput Džokera u novom filmu, ili poslovičnog ludog na brašno.

Ovaj društveni karakter smeha implicitno prepoznaju i Holivud i Netfliks.

Upravo zato tvorci humorističkih serija nasnimavaju i puštaju snimak smejanja publike u pozadini, sa namerom da izazovu isti osećaj i ponašanje kod gledalaca.

Smeh stimuliše smeh.

Uostalom, fizički je nemoguće da – zagolicamo sami sebe.

I svako pričanje vica ili smešne anegdote u društvu zapravo je kolektivni poduhvat ili ritual u kojem saučestvujemo svi zajedno.

Jedno recipročno i sinhronizovano prebacivanje loptice između govornika i publike, interaktivni teatar ili dramaturgija, gradualno osnaživanje vica sve do klimaksa, pančlajna ili katarze.

Dok postoje i svedočanstva o odistinskim – epidemijama smeha.

Kao npr. u Tanzaniji 1962, i kada se smejanje učenika prenosilo od škole do škole, i tako danima i nedeljama.

Jednostavno, ne možemo a da se ne pridružimo ostalima u smejanju.

Osmeh se nekontrolisano razvlači, a lice se krivi i kezi gotovo samo od sebe.

Smeh je urođena i univerzalna ljudska osobina, ali i stvar koju delimo sa nekim drugim životinjama.

Neuronaučnik Jak Panksep proveo je karijeru legendarno golicajući pacove u laboratoriji.

Smeju se i naši najbliži rođaci poput šimpanzi, npr. kad beba šimpanze juri za alfa mužjakom u grupi, a ovaj šatro uplašeno beži i izdašno se kikoće usput.

I ljudi i ostali primati smeju se tokom igara vijanja, rvanja ili golicanja, ali i igre iznenađenja poput žmurki i pokrivanja očiju rukama, odnosno, Pogodi ko je? ili Sad me vidiš, sad me ne vidiš?, sa novorođenim bebama čovekolikih majmuna.

Primatski se smejemo i na neočekivane veleobrte, poput saplitanja o koru od banane, bilo u džungli, bilo u onom Najsmešnijem kućnom video uratku na televiziji.

Dok smejanje nije i jedina društvena zaraza koju poznajemo.

Na primer, podjednako zarazno je i zevanje.

I mi sami zevamo kad vidimo da zevaju drugi ljudi, pa i naše mačke i psi kao kućni ljubimci.

Zatim, ljudske bebe će se instinktivno plaziti ako se isplazi njihov roditelj ili staratelj, odnosno sinhronizovano tapšati rukama tokom igre Taši-taši-tanana.

Svoje ponašanje zarazno sinhronizuju i oni odrasli ljudi tokom npr. romantičnog sastanka.

Usklađuju svoj hod u dugoj šetnji, dodirivanje, ton u glasu i prekrštavanje nogu, baš kao što i sinhronizovano večeraju, đuskaju i plešu i, ukoliko im taj ceo ritual uspe, vode ljubav posle.

A nema snažnije i emocionalno zaraznije ritmičke sinhronizacije tela i ponašanja od one koja se odvija tokom seksualnog odnosa između dve osobe.

Ljudske emocije i telesne reakcije naprosto su izuzetno zarazne ili odistinski viralne tvari.

Da, smejemo se zajedno sa nasnimljenim smehom u humorističkoj TV seriji, ali isto tako i plačemo tokom tužnog filma ili nekakve ljudske drame.

Neretko zaplačemo samo na prizor tuđih suza.

Slično saradljivo je i sa razmenom darova, a ne samo smeha i suza.

Ili prirodnim nagonom za deljenjem hrane, te potrebom za pićem i jelom u društvu.

Dok su usamljenici za šankom ili kafanskim stolom predmet neobičnih tabua.

Veoma je nelagodno, ili nas i same zaboli, kad vidimo iglu kako ulazi u tuđu venu.

Ili kad muškog glumca šutnu u međunožje u akcionom filmu.

Isto kao što se i seksualno uzbudimo na trljanje sasvim tuđih genitalija u onom pornografskom.

A sve su ovo samo fiktivne pokretne slike, tek jedinice i nule na ekranu kompjutera ili digitalne kablovske televizije!

Osećamo čak i posramljenost i stid zbog drugih ljudi, i nazivamo to transferom blama.

Ili tzv. krindžom, kako veli omladina.

Ljudi su bića koja osećaju, ali i koja – saosećaju.

I što je važna lekcija za tekuću pandemiju i društveno distanciranje.

Primera sinhronizovanog društvenog ponašanja ljudskih životinja ima tušta i tma i mimo smejanja ili plakanja (od smeha) na viceve, odnosno na smešne, tužne ili seksi medijske sadržaje.

Kao i van džungle i plesa urođenika, podjednako i u našem urbanom, (post)modernom i (post)industrijskom društvu.

Na primer, kad publika na koncertu zapeva zajedno sa bendom, te usklađeno povadi upaljače tokom balade, što proizvodu buru emocija.

Kad navijači na stadionu takođe sinhronizuju svoje pesme, transparente i pirotehnike.

Ili se sinhronizovano krste, pevaju, mole, sedaju i ustaju u crkvama.

Prisetimo se i kako smo, kao primati zarobljeni po svojim betonskim kavezima, bili kolektivno aplaudirali lekarima u prvom talasu epidemije.

I nije li ovo sinhronizovano tapšanje dlanovima među Sapijensima proizvelo jedno zarazno osećanje solidarnosti, empatije i krajnje emotivno stezanje u grlu?

I upravo u tome je i kvaka naših sveprisutnih društvenih zaraza.

Naime, zarazno smejanje, zevanje, plakanje, blamovi ili aplauzi na muzičkom koncertu ili na terasi tokom pandemije, svedoče o izuzetnoj ljudskoj osetljivosti na – druge ljude.

Jer naše prirodno okruženje, naša ekologija i ekosistem u kojem smo evoluirali, pre svega jesu ti drugi ljudi.

Naša deca, žene i muževi, naši roditelji i srodnici, ali i naši prijatelji, susedi, sunarodnici i čovečanstvo u celini.

Jer mi, ljudi, nismo Robinzoni Krusoi.

Niti smo sami kao kutnjaci ili kao vukovi u gori.

Nijedan čovek nije pusto ostrvo.

Svi smo mi i telesno, mentalno i emocionalno međupovezani.

I to se ogleda u našim telima, mislima, osećanjima i društvenim ponašanjima.

Svi ovi procesi uzajamnog saosećanja, ritualnog svezivanja, telesnog usklađivanja i sinhronizacije, tog društvenog smeha, radosti ili tuge među ljudima zapravo svedoče o jednom neverovatnom kapacitetu ljudske životinje za – empatiju.

Za solidarnost, bliskost, intimnost, simpatiju i ljubav.

O svemu tome, i o navedenim primerima, sjajno je pisao čuveni primatolog Frans de Val u studiji Doba empatije: Lekcije iz prirode za pristojnije društvo (2009), ali i sociolozi od Emila Dirkema do Rendala Kolinsa.

Mnogi mislioci u istoriji pogrešno su smatrali da je za empatiju, saradnju i solidarnost, pa i za bratstvo i jedinstvo među ljudima, potreban nekakav poseban trud ili nadnaravni napor.

Neko specijalno vaspitanje ili pak versko i moralno obrazovanje.

A nije.

Ljudsko društvo nije stalna borba za opstanak (i kapitalistički profit), a koja navodno postoji u mater prirodi.

Kooperacija i empatija među ljudima zapravo su toliko ukorenjene u našim telima i njihovim ponašanjima da će uvek da eksplodiraju ili bar vremenom ižđikaju.

Otprilike kao zarazni smeh ili bar osmeh u uglu usana.

Usred epidemije, razmišljajmo onda i kao evolucioni biolozi ili vanzemaljski antropolozi, a ne samo kao kriznoštabni lekari i epidemiolozi.

Ljudi su jedne krajnje saradljive i saosećajne životinje koje se usput i zajedno, zarazno smeju, zevaju, igraju, raduju, blamiraju, plešu, vode ljubav, tapšu i plaču. Bilo u društvu ili sami pred TV ekranima. Empatija je naša priroda i naša sudbina.

Na nas izdašno utiču tela i ponašanja ljudi koji nas okružuju, i mi nesvesno reagujemo na njihov smeh, radost, sramotu, sreću, strahove i tugu.

I to je ona stvarna i vaskolika epidemija ili zaraza ljudskog društva u kojoj konstantno živimo i nazivamo je životom.

Mi, ljudi, uopšte nismo toliko racionalne, koliko smo (sa)osećajne i društvene životinje.

I sasvim prirodno uživamo u zajedničkom smehu, kao i u svim ostalim društvenim zarazama.

Pa hajde onda, poželimo jedni drugima mnogo više te prirodne empatije i solidarnosti, zagrljaja i poljubaca, kao i više druženja u ovoj novoj godini.

I više onog zaraznog smeha, moliću.

Komentari (7)

* Sva polja su obavezna
Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  1. Divan tekst Aleksej! Zar nije onda prirodno i zakljuciti da sama pandemija ima za cilj da udalji ljude od njihovih iskonskih nadrazaja i osnazi tu potrebu za kapitalistickim profitom, odnosno materijom?

    1. Ne mislim da pandemija ima ikakav cilj. Ona je samo pokazala da ljudi nisu toliko empaticna bica ili da evolucija ide unazad, bar kad je ta sposobnost u pitanju. Mozda je zaista uzrok tome nezdrava potreba za zgrtanjem materijalnih dobara.

    2. Баш тако, само што је аутор вашу констатацију маестрално избегао. Ако је смех, емпатија и остала осећања и саосећања својствено Хомо-Сапиенсу, шта је онда социјална (физичка) дистанца, лабрња на лицу, избегавање сваке врсте контаката (да би сачували себе и друге од себе), јавна окупљања, дружења, забаве, литургије, прописано растојање између деце-ученика и безброј бесмислених и кретенских препорука и наредби. Требало би тиме да се позабавимо, да сагледамо од каквих подљудских сојева стиже, какав је циљ ове патологије… ја знам, јер сам на страни Творца а не Његовог и човековог највећег непријатеља @луцифера, коме се отпао људски род предао и приклонио!!!

  2. Divan tekst. Ali da ne bi ostalo samo na nesvesnom ima i onih smesaka ili osmeha.. Oblici smeha su mnogo, mnogo brojniji od razlika u evoluciji ili nekih drugih razlika. To je dokaz da je nesvesno itekako brojnije. Zasto procesi nisu sinhronizovani? Drustveni stepeni razvoja. Ima osmeha i osvescenih kroz radost, zadovoljstvo, verifikaciju neceg trajnog. Od pre nekoliko dana u Svedskoj je donesen zakon da se skolstvo ne bavi istorijom starijom od 200g,. Kakva oda zivotu. Novija istorija ima uticaja na danas i sutra. Sve ostalo sem bitnih cinjenica, napismene i dokazane su koriscenje za ruganje stvarnosi a time i buducnosti. I tako ljuti, pravi ratnici, Vikinzi, idu u druge oblike izucavanja. Zadovoljstvo. Aforizam ili misao koja poducava u sadasnjem i buducem vremenu je sigurno korisnija za drustvo i pojedinca od zaglave u domisljenoj istoriji i reviziji iste. Sva sreca danas postoje stabilni i naucni arhivi koji ce generacijama ipak ostaviti istine. Zadovoljstvo. Ako uporedimo zidare spomenika i vreme zidanja. spomenik bi bio spomenik ako potrefi smisao. Nobel u nagradi trefi smisao. Za jeste i to bi bio blazen osmeh.

  3. Tekst je odličan, uostalom kao i većina tekstova gospodina Kišjuhasa, međutim predugačak. Zaključak, bilo kog teksta ovog autora, dr. nauka ako se ne varam, je uglavnom dobar, ali propraćen predugačkom i često nepotrebnom analizom izrečenom u toliko rečenica. Malo kraći tekstovi doprineli bi većoj čitanosti autora pa samim tim i komentara. Ovako, retko ko to pročita zbog dužine teksta.

  4. Može li neka televizija retrospektivno da pusti snimak predsednika Vučića kako izvlači zavejane nevoljnike iz Feketića? Zašto? Ništa smešnije od crnog humora sa predsednikom. On nas od srca nasmeje i iskreno oraspoloži svojim spasiteljsko -bravuroznim kapacitetima.

  5. Mislim da pandemija sasvim demantuje Kišjuhasa.
    Evo zašto: Kada su u Kini ljudi umirali, u Evropi su se ponašali kao da je Kina na drugoj planeti, a ne na 13 sati leta avionom. Kada su u Italiji ljudi naveliko umirali, u Srbiji je ljude bilo baš briga, iako danas svi imaju mobilne telefone i prate vesti, dakle mogu da se informišu o svemu što se dešava bilo gde u svetu. Lekari preklinju da se poštuju mere, i ljudi to uporno ignorišu, bolnice su zatrpane, lekari rade danonoćno, premoreni su, oboljevaju, i umiru, i tako već godinu dana.
    Ljudi i dalje sede u kafićima, slave svadbe, rođendane i slave.
    Gde je tu ljudska saosećajnost? Tek kad opasnost dođe pred njihova vrata, ljudi reaguju, i ova pandemija je dokazala koliko su sebični i oportuni – misle samo na sebe. Čak su i životinje saosećajnije.
    Kišjuhas je očigledno optimista. Takvi ljudi su nam danas preko potrebni.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares