Veštačka oplodnja

Veštačka oplodnja: Šta dozvoljava zakon i što nema primene?

Novi zakon, koji je donet 5. maja, dozvoljava ženama koje žive same da idu na vantelesnu oplodnju, dozvoljava donaciju jajnih ćelija, embriona i spermatozoida. Zakon dozvoljava i uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija, ali problem je što još nisu doneti pravilnici, kako bi bio i primenljiv, kaže Sandra Jovanović iz udruženja Šansa za roditeljstvo.

Izvor: N1 Beograd

Pre 40 godina, 10. novembra prvi put je u svetu jedna beba začeta vantelesnom oplodnjom. Četiri decenije posle ovog revolucionarnog otkrića, mnogim građanima Evrope još nisu dostupne sve raspoložive opcije i resursi za lečenje neplodnosti, ili čak uopšte nemaju svest o njima.

Mnogi Evropljani imaju problem da otvoreno govore o neplodnosti, zbog ogromne stigme koja prati ovu temu. To su neki od zaključaka izneti povodom Evropske nedelje (ne)plodnosti koja ove godine teži da javnosti približi činjenice, poveća svest ljudi i lečenje neplodnosti učini dostupno svim Evropljanima.

Sandra Jovanović, iz udruženja Šansa za roditeljstvo, rekla je, gostujući u Danu uživo, da su slični problemi Srbije i Evrope, kad je ova tema u pitanju. Dodaje da će se Evropa ovom problemu, narednih godina, više okrenuti. Ipak, uslovi u evropskim klinikama, gde se veštačka oplodnja obavlja, proces prolaska kroz terapiju – ono što je različito i mnogo bolje u odnosu na našu zemlju.

Govoreći o Srbiji, kaže da država nešto radi, i da postoje brojni pomaci u poslednjoj deceniji, a da je jedan od njih i tri besplatne veštačke oplodnje, odnosno o trošku RFZO.

“Procenat uspešnosti vantelesne oplodnje u Evropi je od 27 do 30 odsto, nismo ni mi mnogo iza, ali kvalitet usluga u klinikama, privatnim i državnim, koje se bave procesom veštačke oplodnje nije srazmeran i nije jednak”, naglašava.

Jovanović kaže da u Srbiji ne postoje tačni podaci o tome koliki broj ljudi ima problem, i ide na vantelesnu oplodnju, jer mnogi odlaze i u privatne klinike. Okvirno, smatraju da svaki šesti par ima takav problem. Udruženje bi, dodaje, želelo i da zna koliko se obavi u Srbiji veštačkih oplodnji.

Ipak, navodi, situacija se poboljšava za parove, međutim to ide previše sporo. “Veliki je broj parova koji  imaju problem, i sve ih je više i više, nama se čini… Muški sterilitet je povećan u poslednjih 30 godina, i sterilitet je danas podjednako vezan i za muškarca i za ženu”.

Gošća Dana uživo istakla je da obeležavanje, stigmatizacija ljudi s problemom steriliteta, njih dodatno potresa. Evropa, zato, tom psihološkom momentu više pažnje posvećuje, pa svaki par, pojedinac ima svoj poseban tretman, navodi Jovanovićeva razlike u odnosu prema pacijentima ovde i u razvijenijim zemljama.

“Novi zakon je donet 5.5. ove godine donet, dozvoljava ženama koje žive same da idu na vantelesnu oplodnju, dozvoljava donaciju jajnih ćelija, embriona i spermatozoida. Ali ne postoje pravilnici, kako bi zaživeo zakon, da on bude primenljiv”, kaže Jovanović i dodaje da kao udruženje rade na tome da se oni donesu što pre.

Zakon, dodaje, dozvoljava uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija. Kaže da to mora da bude uređeno, i da se, kao udruženje, zalažu da to bude pod vrlo kontrolisanim uslovima.

Navodi da udruženje, jer je veliko, uspeva da pokrene neka pitanja, kad je u pitanju saradnja sa državom.

Psihološka savetovališta su bitna za parove, da bi prebrodili probleme, bitna je podrška države i lokalnih samouprava, a i naglasila je, potrebni su i bolji uslovi u srpkim klinikama i bolnicama u kojima se vantelesna oplodnja obavlja.

KOMENTARA 0

IZDVAJAMO

VESTI

n1 direktno

  • Da nas bude stid što zakoni nose ime po stradaloj deci

VESTI

media info centar

  • Nikolićevom mentoru najviše novca na medijskom konkursu

VESTI

Vučić

  • Predizborne Vučićeve dileme – kako se “lomio” ranijih godina

VESTI

dragan kujundžić

  • Imenovanje Stefanovića u Savet za bezbednost krši zakon?

SHOWBIZ

đina lolobriđida

  • Lolobriđida: I ja sam bila žrtva seksualnog zlostavljanja

Vesna Rakić Vodinelić

Miodrag Ilić

Miodrag Ilić, pisac drame “Žanka”, premijerno izvedene sinoć u Operi i teatru Madlenianum

Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

U ličnosti Žanke Stokić najfascinantnija je njena životna energija, optimizam, vera u pozorište. Žanka Stokić je samu sebe stvorila ogromnom voljom i božjim darom.

 4

Piše: Jelena Tasić

Beograd 08. novembar 2017. 15:00

Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

Ona je imala samo osnovnu školu, glumački zanat je učila “u hodu” od starijih glumaca i reditelja. Zvuči neverovatno da je u periodu od 1912. do 1944. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu ostvarila više od 150 uloga najrazličitijeg formata, u delima svetske klasike i pisaca koji su stvarali na našem jeziku. Divim se njenoj čvrstini, sposobnosti da opstane, uprkos mnogim razočaranjima, udarcima i padovima, njenoj jakoj individualnosti i – razume se – raskošnom talentu, koji je uz Peru Dobrinovića i Dobricu Milutinovića svrstava među najveće podvižnike srpskog glumišta uopšte – kaže u razgovoru za Danas Miodrag Ilić, dramski pisac, scenarista, publicist, novinar, prevodilac i pedagog, čija je biografska drama “Žanka” u Operi i teatru Madlenianum sinoć premijerno izvedena.

Madlenianum u jubilarnoj 20. sezoni na repertoar svoje Male scene stavlja ovaj Ilićev komad, koji je već igran u beogradskom Pozorištu Slavija, u SAD i Užicu, povodom 130 godina od rođenja i sedam decenija od smrti legendarne Žanke Stokić.

* Vaša drama smeštena je u poslednju noć života Žanke Stokić, čega se sve ona u njoj seća?

– U mom komadu Žanka prolazi kroz košmar predsmrtne noći, jednim delom u dijalogu sa svojim životnim obožavaocem, kritičarem Simeonom Tošićem, ličnošću iz moje mašte, ali i ponirući u svesti u minule godine svog složenog i svakojakim mukama opterećenog života. Ona priziva uspomene na svoje glumačke početke u putujućoj trupi, na bekstvo iz palanačke čamotinje u slobodu kakva se nudi samo u pozorištu, iz braka u koji je silom uvučena sa četrnaest godina… Prolazi ona kroz dva svetska rata i dane utamničenja, mučni islednički postupak zbog služenja okupatoru time što je stvarala privid normalnosti svojim komedijanjem…

* U predstavi u Pozorištu Slavija glavnu ulogu u ovoj istoj drami igrala je pokojna Ružica Sokić, a u Madlenianumu ulogu Žanke Stokić tumačiće Jelica Sretenović. Da li ste dok ste pisali komad imali u glavi neku “svoju” Žanku?

– Ne, nisam, premda mi se događalo ponekad, tokom spisateljskog života, da pišući vidim i čujem nekog određenog glumca. Poznato je da je dramski pisac prvi glumac koji u sebi “odigra” sve svoje likove, naravno ako to ume i može. Znao sam da Žanku mora da tumači odlična glumica, neka kojoj će se zbog ukupnih umetničkih dometa i osobenosti karaktera verovati da je – Žanka. Ružica je u ovoj ulozi bila veoma impresivna, identifikovala se istinski, svom dušom, sa velikom komičarkom, donevši ubedljivo celovit lik. Jelica Sretenović je, međutim, ostvarila istu ulogu drukčijim sredstvima, ali veoma efektno, nadahnuto, sa izuzetnom veštinom karakterizacije, budući da njenoj psihičkoj strukturi, ponašanju u životu i na sceni, i izvesnoj simpatičnoj “otkačenosti”, ova uloga pristaje kao da je za nju pisana.

Foto: Milan Djakov

* Žanka Stokić je, kao jedna od žrtava komunističkog režima, rehabilitovana 2009. godine. Šta znači rehabilitacija umetnika, čiji talenat traži da se ostvari bez obzira na društvene i političke okolnosti?

– Rehabilitacija je formalno vraćanje u normalu neke prokažene ličnosti, ispravljanje nepravde, ili oproštaj društva nekome čija je krivica manja od izrečenih sankcija. To je spiranje greha ne samo grešnika, već i vlasti koja se ogrešila. Žanka Stokić je bila osuđena na gubitak nacionalne časti i zabranu učestvovanja u javnom životu zbog saradnje sa okupatorom. U njenom slučaju rehabilitacija je možda u neku ruku priznanje preterane strogosti prema velikoj umetnici, koja je mnogo više dala srpskom teatru i kulturi nego što je svojim uveseljavanjem publike u nevreme oduzela. Predstava “Žanke” u Teatru Madlenianum je zapravo korak dalje u reafirmaciji njene ličnosti, pokušaj da se problem odnosa umetnika i politike osvetli iz raznih uglova, da se jednoj zaslužnoj umetnici oproste zablude i greške, počinjene u konfuziji rata i lične nemoći da se otme izazovima scene.

* Zašto je ta tema odnosa vlasti i umetnika aktuelna u svakom vremenu i zbog čega ni vrhunska umetnost nije dovoljna zaštita od represije vlasti?

– Odgovor na to pitanje zahteva mnogo više vremena i prostora. Činjenica je da oduvek postoji izopačena i protivrečna sprega politike i inteligencije, preciznije rečeno umetnika. Nijedna vlast ne može bez duhovne potpore i podrške talentovanih i popularnih ljudi; s druge strane, umetnik egzistencijalno, s obzirom na neophodne uslove za stvaralaštvo, zavisi od vlasti. Posebno je pitanje kako da se umetnik postavi prema vladajućoj eliti, ili bolje rečeno prema ideologiji i aktuelnoj politici u smutnim vremenima, pod okupacijom, onda kad je njegov narod mučen, potlačen, istrebljivan, ugušene slobode. Oni lukavi, promućurni, oni koji umeju da ocene efemernost teškog stanja, beže u sivu zonu života, klone se, ili biraju takve poslove da budu što manje primećeni. Jer, nikakva stvaralačka genijalnost neće moći da ih spase moralne osude, ako se kompromituju kao saučesnici u pokoravanju svog naroda. Žanka Stokić nije, uprkos prirodnoj inteligenciji, umela da proceni koliko je njena popularnost i njena umetnička veličina bila od važnosti nedićevskoj vlasti. Gonjena imperativom glumca koji ne može bez publike, igrala je u satiričnim programima kojima se teško zamerila narodnooslobodilačkom pokretu. U Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Holandiji, posle Drugog svetskog rata sudilo se za kolaboraciju sa nemačkim okupatorima. Kazne su bile surove. Dakle, Žankino poratno stradanje nije posledica političkog terora, koji će se kasnije očitovati, već osvetničke stihije pobednika i zahteva da bude kažnjena. Ona, nažalost, nije izbegla poniženje, ali je doživela ličnu katarzu. U mom komadu ona se suočava sa samom sobom, postavlja sebi pitanje da li je i koliko je kriva. Dolazi do saznanja da je optužuju likovi koje je igrala na sceni – male žene, seljanke, sobarice, konobarice, kurve. Zahvaljujući velikom talentu, bila je pomilovana i pozvana da se vrati u pozorište, što nažalost nije dočekala.

Lična sećanja

– Gledao sam Žanku pred sam Drugi svetski rat, na sceni Narodnog pozorišta, u komediji Ljubinke Bobić “Porodica Blo”. Bio sam, međutim, dete koje još nije pošlo u osnovnu školu. U glavi mi je sasvim bledo sećanje na nju u libadetu i sa tepelukom na glavi… Odmah posle oslobođenja video sam je nedaleko od Vukovog spomenika, kako sa grupom zatvorenika čisti ulicu brezovom metlom. Majka mi je rekla: “Vidiš, ono je velika glumica Žanka Stokić.” Bila je u nekakvom izlizanom prljavom mantilu, sede kratko podšišane kose…, priča Miodrag Ilić o svojim ličnim sećanjima na Žanku Stokić.

Podela

Predstavu “Žanka” u Madlenianumu režirala je Milica Kralj, scenografiju i kostimografiju potpisuje Milica Bajić, kompozitor je Miroljub Aranđelović – Rasinki. Pored Jelice Sretenović u glavnoj ulozi, u komadu igraju i Milan Caci Mihailović i Petar Mihailović. Reprize su najavljene za 11. i 13. novembar.

povezane vesti

Rokenrol doživljen na koži

Rokenrol doživljen na koži

 3

Piše: Aleksandra Ćuk

Zapisi iz škrtičnjaka

Zapisi iz škrtičnjaka

 0

Piše: Zorica Kojić

komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Dragomir Olujić Oluja

08. novembar 2017.

Pogledajte predratni repertoar Žanke Stokić, recimo njeno „teatarsko“ ismejavanje otpora Abisinaca/Etiopljana Musolinijevoj okupaciji, pa ćete videti da njeno nedićevsko komedijanje nisu tek ili samo “zablude i greške, počinjene u konfuziji rata”… Uostalom, u partizanima je bilo na stotine glumaca, recimo Kazalište narodnog oslobođenja pri Vrhovnom štabu NOV i POJ (sve glumci iz zagrebačkog HNK-a) odigralo je za tri godine gotovo petstotina predstava, a u svakoj većoj partizanskoj jedinici postojale su umetničke čete!

Kalča

08. novembar 2017.

1. deo. Nekoliko reči u vezi sa režimskim slavljenjem glumice Žanke Stokić. Ne brine ova vlast o pravdi rehabilitujući Žanku Stokić. Brine ona o rehabilitaciji osnova, korenova svoje ideologije. Otuda se kolaboracija objašnjava kao „nužna“ „briga“ za sudbinu svoga naciona. Jugoslovenska tranzicija po medijskom kiču nikako nije prvina. Istim sredstvima uveseljavanja naroda obilato su se služile okupacione vlasti i kvislinški režim. Žanka Stokić je, zajedno sa mnogim glumcima i drugim umetnicima, služila tom naumu uveseljavanja ljudi pod okupacijom, ne postavljajući sebi suvišna moralna pitanja. Olivera Milosavljević piše da su “Radio Beograd zvali ‘Radio evropskog vojnika’ jer je predstavljao ‘najjaču vezu između fronta i otadžbine’. Naravno, mislilo se na nemačke frontove i nemačku otadžbinu“. Između emisija namenjenih propagandi okupacionih snaga i njihovih “uspešnih” ratnih pregnuća diljem Evrope emitovano je „Šareno po podne“, čija je glavna zvezda bila Žanka Stokić. Istovremeno su streljani đaci u Kragujevcu. Žanka i radio – ćute i uveseljavaju narod. Olivera Milosavljavić piše dalje: Pored najpopularnijeg veselog pozorišta „Centrala za humor“, koje je reklamirano kao „čisto ratni teatar“, u Beogradu su radila i pozorišta „Humoristi“, „Acino smešno pozorište“, „Razbibriga“, „Veseljaci“… Njihova neprikosnovena zvezda bila je Žanka Stokić. Naravno, i desetine drugih glumaca i glumica… Istovremeno je završeno istrebljenje beogradskih Jevreja.

Kalča

08. novembar 2017.

2. deo. Ako je već Žanka Stokić u pogubnim i strašnim okupacionim vremenima, kada se glava lako gubila, zašto je to veliča fašizam 1936? O ovom angažmanu “umetnice koju politika nije interesovala” u javnosti se zna mnogo manje. Žanka Stokić je agresiju Musolinijeve fašističke Italije na Abisiniju (Etiopiju), izrugujući se golorukim Abisincima kao ljudožderima i divljacima. To čini već od novogodišnje noći 1936. “1. januar 1936. Beograd po kafanama dočekuje Novu godinu. Glavna zvezda je Žanka Stokić, koja ide od kafane do kafane i zabavlja goste. Tačka se zove ‘Abisinija’”, piše Olivera Milosavljević. “Prigodno je obučena. Na nogama kamašne, vojničke čakšire, za pojasom turski jatagan i kubura, na glavi kolonijalni šlem, o bedrima čutura i termos. Noge su joj bose. Predstavlja abisinskog vojnika dobrovoljca. Žanka govori tekst: ‘Au-Au! Uala Ua! Adua! Amhara! Takara! (…) Upisala sam se u abisinske dobrovoljce, pa sam došla, ovako kako me vidite, da se s vama pred polazak pozdravim i oprostim! Stoj – stoj – stanite! Nemojte da plačete. Vratiću vam se ja opet živa, zdrava i, akobogda, čitava, sem ako me tamo Crnci ne ispeku i pojedu kao pečenicu ili od mene ne naprave ćevapčiće! (…) idem u Abisiniju da koljem, da koljem, nego šta! Jaoj! Žedna sam krvi…’ Publika se urnebesno smeje…” Naravno, nemam nameru da sudim o umetničkim dometima Žanke Stokić. (Ukoliko je čitalac zainteresovan, upućujem ga na knjigu Potisnuta istina: Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, kao i na tekst Kolaboracija: tekst bez konteksta, objavljen na portalu Peščanik. Autorka je Olivera Milosavljević).

Kalča

08. novembar 2017.

3. deo. Posle oslobođenja Jugoslavije Žanku Stokić je Sud časti (Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti) februara 1945. godine osudio na osam godina gubitka nacionalne časti jer je tokom rata učestvovala u programima na radio-stanicama pod nemačkom kontrolom. Žanka Stokić je pred sudom izjavila da boluje od teškog oblika dijabetesa i da je insulin mogla da nabavi samo preko crne berze. To je bio jedan od razloga što je morala da pristane da glumi i zarađuje novac za lek. U molbi za pomilovanje, koju je podnela 1947. godine (dve godine nakon presude), obelodanila je da je u vreme okupacije u svom stanu skrivala Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), kao i članove jedne jevrejske porodice. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je smanjenje kazne. Iste godine je pomilovana. Njoj dolaze Bojan Stupica i Milivoje Živanović. Uz dopuštenje pesnika Radovana Zogovića, koji je istovremeno bio i visoki partijski funkcioner (usput, o Zogovićevoj poeziji i sudbini bi valjalo iznova pisati) i funkcioner Agitpropa, odlučeno je da Žanka Stokić može da se angažuje u novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, posle nekoliko dana Žanka Stokić je preminula. Dobro je da čitalac uporedi još jedan događaj sa ovim, pa neka sam sudi. Mesto i razdoblje isti: Beograd i okupacija. Da nije moralo da se služi okupatoru pokazuje primer odvažnog i uglednog profesora etike Miloša Đurića. Ubrzo posle okupacije profesoru Đuriću je, kao i mnogim uglednicima, bilo ponuđeno da potpiše Apel srpskom narodu. Inače, Apel srpskom narodu je dokument kojim se osuđuje partizanski ustanak i kojim se stanovništvo poziva u borbu protiv partizana, kao i na poslušnost okupatoru. Autor ovog “dokumenta” je Velibor Jonić, ministar prosvete u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Nalog za pisanje Apela su kvislinškoj dale okupacione vlasti. Okupator je želeo da se u javnosti stvori utisak da je srpska inteligencija i kulturna javnost uopšte protiv ustanka. Apel je potpisalo 411 intelektualaca, profesora, umetnika i sveštenika u Srbiji. Profesor Đurić je odbio da potpiše Apel. Kompozitor i profesor Muzičke akademije Miloje Milojević ga je nagovarao da ipak potpiše Apel. Njemu je profesor Đurić tvrdo odgovorio: “Lako je tebi, ti u diple sviraš, ali ja predajem etiku!” Profesor Đurić je ubrzo potom penzionisan. Nedugo zatim bio je zatočen u Banjičkom logoru.

Vodinelić

TWITTER SA VIŠE KARAKTERA

Twitter udvostručuje broj karaktera

Twitter udvostručuje broj karakteraIzvor: REUTERS/Brendan McDermid

Twitter je u septembru nekim korisnicima povećao broj karaktera na objavama sa 140 na 280. Danas je iz te kompanije saopšteno da se promena pokazala korisnom i da će veći broj karaktera biti omogućen svim korisnicima. Izuzetak su oni koji tvituju na kineskom, japanskom i korejskom, pošto se za pisanje na tim jezicima koristi manji broj karaktera.

Iako su u testu proširili broj karaktera, istraživanje pokazuje da su ljudi i dalje tvitovali u granicama koje su ranije bile, a to je 140 karaktera, saopšteno je iz kompanije Twitter.

Kako je saopšteno, analiza je pokazala da su prvih nekoliko dana testiranja, mnogi “tvitovali” i koristili dozvoljen limit od 280 karaktera, zbog toga što je to bilo nešto novo i zanimljivo. Korisnici su, kada je bilo potrebe, koristili više od 140 karaktera i tvitovali su lakše i češće. Ali, dodaje se, većina je tvitovala poruke koje su imale manje od 140 karaktera i tako je osnovna karakteristika Tvitera – kratkoća, ostala u funkciji.

Novim ograničenjem pisanje tvita je olakšano, kažu u kompaniji.

Prema analizi koju je objavio Twitter, proteklih godina je oko devet odsto tvitova na engleskom dostizalo limit od 140 karaktera. Kako su rekli, izazov da se misao pretoči u jedan tvit od 140 karaktera, često je praćen većom količinom vremena u uređivanju tvita ili čak odustajanju od njegovog slanja.

U kompaniji su bili zabrinuti da će Twitter izgubiti svoju odliku, a to je kratkoća i da će veliki broj korisnika koristiti ponuđeni limit od 280 karaktera.

Međutim, svega pet odsto poslatih tvitova bilo je duže od 140 karaktera, a samo dva odsto više od 190 karaktera. Svega jedan odsto korisnika iskoristilo je maksimalan broj od 280 karaktera za svoj tvit

“Kao rezultat toga, iskustvo čitanja ‘timeline’-a ne bi trebalo bitno da se promeni – i dalje ćete videti približno istu količinu tvitova”, saopšteno je iz kompanije.

TAGOVI: TWITTER , TVITER , KARAKTERI

KOMENTARA 0

IZDVAJAMO

VESTI

Balša Božović i naprednjaci

  • SNS performansom sprečio novinare da dobiju odgovore

VESTI

Nenad Popović

  • KRIK ima još dokumenata o Popoviću, ministar spremio tužbu

VESTI

Aleksandar Naumov

  • Građevinari kažu da su prevareni, poslodavac ima svoju priču

VESTI

Iseljenje porodice Kocić

  • Iseljenje porodice Kocić – vratili dug, ali stan već prodat

SCI-TECH

tviter, twitter

  • Twitter udvostručuje broj karaktera

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić

LEKOVITO BILJE Javorka i Petar www.herbal-elixir.net

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vesna Rakić-Vodinelić
Vesna Rakic Vodinelic Gradonacelnica.jpg

Vesna Rakić-Vodinelić
Biografija
Mesto rođenja Beograd
FNRJ
Državljanstvo  Srbija
Profesija profesorpolitičar
Univerzitet Univerzitet u Beogradu
Politička
partija
NOVA Stranka
[сакриј]

Predsednica Saveta Stranke NOVE

Vesna Rakić-Vodinelić (Beograd1950)[1] je srpska pravnica, političar i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. Između 2007. i 2010. bila je dekan fakulteta. [1] Kandidatkinja je za gradonačelnicu grada Beograda ispred Nove Stranke.

Biografija[uredi]

Rođena je 1950. godine u Beogradu. Završila je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala 1973, magistrirala 1978, a doktorirala 1981, odbranivši disertaciju „Revizija protiv presude“. [1]

Između 1975. i 1998. bila je zaposlena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je bila asistent, docent i vanredni profesor. Nalazila se na čelu ekspertske grupe za reformu pravosuđa Crne Gore. Redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu postaje 2002.[1] Objavila je više od 150 radova u Srbiji i inostranstvu.[2] Dopisni je član Međunarodne akademije za uporedno pravo u Parizu.[1]

Politička aktivnost[uredi]

Na Predsedničkim izborima 2017. godine, kao član Nove Stranke, bila je predstavnica pravnog tima predsedničkog kandidata Saše Jankovića.

Trenutni je kandidat za Gradonačelnika grada Beograda ispred Nove Stranke, gde obavlja funkciju predsednice Saveta stranke.

Delimična bibliografija[uredi]

  • Pravosudno organizaciono pravo, Beograd : Savremena administacija, 1994, (COBISS.SR)
  • Litispendencija pred arbitražom i pred državnim sudom, Pravni život, 1994, (zajedno sa Dušicom Palačković) (COBISS.SR)
  • Prestanak SFRJ – Pravne posledice, Beograd, 1995, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)
  • Revizija protiv presude, Novi Sad, Futura, 1995, (COBISS.SR)
  • Sudska zaštita prava čoveka – uporednopravni pregled i stanje u SRJ, u zborniku Prava i slobode, Međunarodni i jugoslovenski standardi, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1995, str. 113-143 (COBISS.SR)
  • Izborna krađa : pravni aspekt, Beograd : Medija centar, 1997, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)
  • Građansko procesno pravo Evropske unije, Beograd, 1998, (zajedno sa Gašom Kneževićem) (COBISS.SR)
  • Građansko procesno pravo, Beograd : Savremena administacija, 1999, (zajedno sa Borivojem Poznićem) (COBISS.SR)
  • Modeli zakona o sudovima i sudijama, Beograd : Centar za unapređivanje pravnih studija, 2001, (zajedno sa Zoranom Ivoševićem) (COBISS.SR)
  • Pravosudni saveti, Beograd : Institut za uporedno pravo, 2003, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ↑ Jump up to:1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu
  2. Jump up Ms Vesna RAKIC-VODINELICCouncil of Europe

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vesna Rakić Vodinelic za gradonačelnika Beograda

Најважније вести

Lekovito bilje Javorka i Petar 0112418228 i 0641196764 www.herbal-elixir.net , sterilitet,artritis,prostata,pluća,koža,srce i krvni sudovi

Rakić Vodinelić: Naterati vlast da poštuje izborna pravila

N1 Info · Пре 8 сати

Rakić Vodinelić: Nismo za to da Šutanovac predvodi zajedničku listu

N1 Info · Пре 1 дан

Vesna Rakić Vodinelić gošća Pressinga

N1 Info · Пре 1 дан

TWITTER SA VIŠE KARAKTERA

Twitter udvostručuje broj karaktera

Twitter udvostručuje broj karakteraIzvor: REUTERS/Brendan McDermid

Twitter je u septembru nekim korisnicima povećao broj karaktera na objavama sa 140 na 280. Danas je iz te kompanije saopšteno da se promena pokazala korisnom i da će veći broj karaktera biti omogućen svim korisnicima. Izuzetak su oni koji tvituju na kineskom, japanskom i korejskom, pošto se za pisanje na tim jezicima koristi manji broj karaktera.

Iako su u testu proširili broj karaktera, istraživanje pokazuje da su ljudi i dalje tvitovali u granicama koje su ranije bile, a to je 140 karaktera, saopšteno je iz kompanije Twitter.

Kako je saopšteno, analiza je pokazala da su prvih nekoliko dana testiranja, mnogi “tvitovali” i koristili dozvoljen limit od 280 karaktera, zbog toga što je to bilo nešto novo i zanimljivo. Korisnici su, kada je bilo potrebe, koristili više od 140 karaktera i tvitovali su lakše i češće. Ali, dodaje se, većina je tvitovala poruke koje su imale manje od 140 karaktera i tako je osnovna karakteristika Tvitera – kratkoća, ostala u funkciji.

Novim ograničenjem pisanje tvita je olakšano, kažu u kompaniji.

Prema analizi koju je objavio Twitter, proteklih godina je oko devet odsto tvitova na engleskom dostizalo limit od 140 karaktera. Kako su rekli, izazov da se misao pretoči u jedan tvit od 140 karaktera, često je praćen većom količinom vremena u uređivanju tvita ili čak odustajanju od njegovog slanja.

U kompaniji su bili zabrinuti da će Twitter izgubiti svoju odliku, a to je kratkoća i da će veliki broj korisnika koristiti ponuđeni limit od 280 karaktera.

Međutim, svega pet odsto poslatih tvitova bilo je duže od 140 karaktera, a samo dva odsto više od 190 karaktera. Svega jedan odsto korisnika iskoristilo je maksimalan broj od 280 karaktera za svoj tvit

“Kao rezultat toga, iskustvo čitanja ‘timeline’-a ne bi trebalo bitno da se promeni – i dalje ćete videti približno istu količinu tvitova”, saopšteno je iz kompanije.

TAGOVI: TWITTER , TVITER , KARAKTERI

KOMENTARA 0

IZDVAJAMO

VESTI

Balša Božović i naprednjaci

  • SNS performansom sprečio novinare da dobiju odgovore

VESTI

Nenad Popović

  • KRIK ima još dokumenata o Popoviću, ministar spremio tužbu

VESTI

Aleksandar Naumov

  • Građevinari kažu da su prevareni, poslodavac ima svoju priču

VESTI

Iseljenje porodice Kocić

  • Iseljenje porodice Kocić – vratili dug, ali stan već prodat

SCI-TECH

tviter, twitter

  • Twitter udvostručuje broj karaktera

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić

LEKOVITO BILJE Javorka i Petar www.herbal-elixir.net

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vesna Rakić-Vodinelić
Vesna Rakic Vodinelic Gradonacelnica.jpg

Vesna Rakić-Vodinelić
Biografija
Mesto rođenja Beograd
FNRJ
Državljanstvo  Srbija
Profesija profesorpolitičar
Univerzitet Univerzitet u Beogradu
Politička
partija
NOVA Stranka
[сакриј]

Predsednica Saveta Stranke NOVE

Vesna Rakić-Vodinelić (Beograd1950)[1] je srpska pravnica, političar i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. Između 2007. i 2010. bila je dekan fakulteta. [1] Kandidatkinja je za gradonačelnicu grada Beograda ispred Nove Stranke.

Biografija[uredi]

Rođena je 1950. godine u Beogradu. Završila je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala 1973, magistrirala 1978, a doktorirala 1981, odbranivši disertaciju „Revizija protiv presude“. [1]

Između 1975. i 1998. bila je zaposlena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je bila asistent, docent i vanredni profesor. Nalazila se na čelu ekspertske grupe za reformu pravosuđa Crne Gore. Redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu postaje 2002.[1] Objavila je više od 150 radova u Srbiji i inostranstvu.[2] Dopisni je član Međunarodne akademije za uporedno pravo u Parizu.[1]

Politička aktivnost[uredi]

Na Predsedničkim izborima 2017. godine, kao član Nove Stranke, bila je predstavnica pravnog tima predsedničkog kandidata Saše Jankovića.

Trenutni je kandidat za Gradonačelnika grada Beograda ispred Nove Stranke, gde obavlja funkciju predsednice Saveta stranke.

Delimična bibliografija[uredi]

  • Pravosudno organizaciono pravo, Beograd : Savremena administacija, 1994, (COBISS.SR)
  • Litispendencija pred arbitražom i pred državnim sudom, Pravni život, 1994, (zajedno sa Dušicom Palačković) (COBISS.SR)
  • Prestanak SFRJ – Pravne posledice, Beograd, 1995, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)
  • Revizija protiv presude, Novi Sad, Futura, 1995, (COBISS.SR)
  • Sudska zaštita prava čoveka – uporednopravni pregled i stanje u SRJ, u zborniku Prava i slobode, Međunarodni i jugoslovenski standardi, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1995, str. 113-143 (COBISS.SR)
  • Izborna krađa : pravni aspekt, Beograd : Medija centar, 1997, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)
  • Građansko procesno pravo Evropske unije, Beograd, 1998, (zajedno sa Gašom Kneževićem) (COBISS.SR)
  • Građansko procesno pravo, Beograd : Savremena administacija, 1999, (zajedno sa Borivojem Poznićem) (COBISS.SR)
  • Modeli zakona o sudovima i sudijama, Beograd : Centar za unapređivanje pravnih studija, 2001, (zajedno sa Zoranom Ivoševićem) (COBISS.SR)
  • Pravosudni saveti, Beograd : Institut za uporedno pravo, 2003, (jedan od autora i urednik) (COBISS.SR)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ↑ Jump up to:1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu
  2. Jump up Ms Vesna RAKIC-VODINELICCouncil of Europe

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vesna Rakić Vodinelic za gradonačelnika Beograda

Најважније вести

Lekovito bilje Javorka i Petar 0112418228 i 0641196764 www.herbal-elixir.net , sterilitet,artritis,prostata,pluća,koža,srce i krvni sudovi

Rakić Vodinelić: Naterati vlast da poštuje izborna pravila

N1 Info · Пре 8 сати

Rakić Vodinelić: Nismo za to da Šutanovac predvodi zajedničku listu

N1 Info · Пре 1 дан

Vesna Rakić Vodinelić gošća Pressinga

N1 Info · Пре 1 дан

VLADIMIR VUKČEVIĆ

Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine, u razgovoru za RSE

Najviše zločinaca potiče iz Srbije

Uvažavam instituciju premijera, ali bih preporučio premijerki da se drži svoga posla, a ne da se upušta u ocene u kojoj meri je Haški tribunal bio objektivan ili ne.

Piše: D. D.

Beograd 06. novembar 2017. 20:50

 Najviše zločinaca potiče iz Srbije

Foto: Media centar

Ona ima na to pravo, ali ne treba da iznosi tvrdnju da Tribunal nije doprineo pomirenju u regionu. Očito da ona ne razume koji je posao Tribunala ili pravosuđa u regionu. Naš je posao da privodimo pravdi i da sudimo onima za koje smatramo da su izvršili krivično delo ratnih zločina, najtežeg krivičnog dela, a ne da se bavimo time da doprinosimo pomirenju u regionu. Ako doprinosimo pomirenju u regionu, to je dobro, ali to nije naš primarni posao, izjavio je u razgovoru za Radio Slobodnu Evropu (RSE) Vladimir Vukčević, bivši tužilac za ratne zločine, povodom izjave predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić da Haški tribunal nije doprineo pomirenju u regionu.

Upitan šta koči rešavanje slučaja braće Bitići (američkih državljana koji su uhapšeni pa ubijeni 1999. godine), koji remeti odnose SAD i Srbije i da li su u pravu oni koji tvrde da vlast štiti Gorana Radosavljevića Gurija, tadašnjeg zamenika komandanta za obuku specijalnih jedinica policije, a sadašnjeg visokog funkcionera SNS, veoma moćnog čoveka, Vukčević je odgovorio: “Bili smo na pragu rešenja i nismo ga rešili, ne našom krivicom. Krivica je na drugoj strani. To znaju svi oni, to sam im rekao u lice, koji su krivi za to”.

Vukčević je istakao da Tužilaštvo nikada nije bilo pod pritiskom, “da odlučimo nešto što ne bi bilo ispravno”, dodajući da “nema nijednog predmeta gde smo mi uradili drugačije od onoga kako činjenično stanje nalaže da se uradi”. Podsetio je na slučaj “Škoršioni” i ubijanje muslimana pred kamerama. “Mi smo odmah nakon toga pohapsili svih tih šest koji su to učinili i posle im sudili. Naš odnos prema Srebrenici i tom zločinu se najbolje vidi iz optužnice koja je podignuta na kraju mog mandata, kao i za slučaj “Štrpci”. Nema nijednog slučaja da nama može da se zameri da smo mi uradili onako, kako nije trebalo da se uradi”, naglasio je bivši tužilac za ratne zločine.

Na pitanje da li je pred Tribunalom odgovaralo najviše Srba, zato što su tako hteli svetski moćnici, kako kažu domaće “patriote”, ili su razlozi bili objektivni, Vukčević je rekao: “Odgovaralo je najviše Srba, to je očigledno. To nije posledica toga što su tako hteli svetski moćnici, nego je to posledica toga što su Srbi dali značajan doprinos u ovome ratu. Doduše, to su srpski državljani. Moj posao je bio u tome da utvrđivanjem individualne odgovornosti, Srba koji su činili ratne zločine u naše ime, skinem ljagu sa srpskog imena. Rekao bih da je najviše zločinaca koji potiču iz Srbije.”

Topnički dnevnici

“Najveće ogorčenje mi je bilo kada je Ante Gotovina oslobođen jer nije bilo dovoljno dokaza. Suštinski dokazi protiv njega su bili u takozvanim Topničkim dnevnicima. Mislim da je to spaslo Gotovinu. Ti Topnički dnevnici nikada nisu dostavljeni”, rekao je Vladimir Vukčević.

povezane vesti

Bojan Kostreš

Kostreš: Vlast da se ogradi od Čepurina

Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin očigledno nije svestan da Republika Srbija nije i ne planira da postane ruska gubernija.

Piše: FoNet

Novi Sad 05. novembar 2017. 15:29

Kostreš: Vlast da se ogradi od Čepurina

Foto: Medija centar

To što dolazi iz države gde ne postoje elementarne forme demokratskih odnosa, ne znači da može da crta mete na čelu liderima opozicije u Srbiji, saopštila je danas Liga socijal demokrata Vojvodine (LSV).

“Pošto on očigledno ne razume, mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine mu poručujemo da je u uređenim i civilizovanim evropskim društvima, opozicija jednako koliko i vlast, ravnopravan učesnik političkog sistema i njen rad se ne može delegitimisati na takav način pozivanjem na linč”, navedeno je u saopštenju LSV koje je potpisao generalni sekretar Bojan Kostreš.

Ni jedna država koja čuva najosnovnije elemente vlastitog integriteta ne bi tolerisala da je diplomatski činovnik bilo čije vlade na ovako agresivan i neprimeren način uči šta su njeni nacionalni i državni interesi.

Srbija ima i vlast i opoziciju koji su izabrani od građana i time ovlašćeni da svako u svom domenu definiše šta su interesi našeg društva, konstatuje LSV.

Po oceni ove stranke “vaka pretenzija Čepurina ili bilo kog diplomatskog činovnika neke strane zemlje ne može se tolerisati, posebno ako se iznosi u ovako agresivnoj formi”.

I zbog toga, ako se vlast u Srbiji ne ogradi od njegovih izjava i ne uskrati mu dalje mogućnost da nas svađa sa našim regionalnim i evropskim okruženjem, značiće samo da podržava takve stavove i da se Srbija neopozivo nalazi na putu vlastite propasti, zaključeno je u saopštenju LSV.

Oleksander Aleksandrovič: Buntovni Ukrajinac

Lik dana

Oleksander Aleksandrovič: Buntovni Ukrajinac

Ambasador Ukrajine u Beogradu Oleksander Aleksandrovič ustalasao je srpsku javnost izjavama da “Moskva koristi Srbiju i srpski faktor da destabilizuje Balkan i uništi Evropu”, te da “Rusija obučava plaćenike da ubijaju Ukrajince”.

 2

Piše: Marija Stojanović

04. novembar 2017. 12:44

Oleksander Aleksandrovič: Buntovni Ukrajinac

Foto: Fonet/Zoran Mrđa

Na Aleksandrovičeve opaske javno je reagovao državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije Ivica Tončev, koji je ocenio da se “sve aktivnosti Aleksandroviča svode na jalove pokušaje narušavanja odnosa Republike Srbije sa Ruskom Federacijom”, i apelovao na zvanični Kijev da mu “ukažu na nedopustivost ovakvog daljeg ponašanja”.

Oleksander Aleksandrovič je diplomatsku službu započeo 1995, kao ataše u odeljenju zaduženom za zemlje Zapadne Evrope u Upravi za Evropu i Ameriku Ministarstva spoljnih poslova Ukrajine, a naredne godine postao je ataše Ambasade Ukrajine u Belgiji. Od 1997. do 1998. bio je treći sekretar u navedenoj ambasadi, dok je od juna 1998. do decembra 2000. obavljao dužnost prvog sekretara Sekretarijata Ministarstva spoljnih poslova Ukrajine. Kako je ispričao u nedavnom intervjuu za Kurir, boravio je u Beogradu baš na dan početka NATO bombardovanja, 24. marta 1999, i sreo se sa tada{njim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. “Bio sam mladi diplomata i pomoćnik ministra spoljnih poslova Ukrajine Borisa Tarasjuka, koji je tada doputovao u Beograd. Bili smo, odmah posle tadašnjeg predstavnika ruskog predsednika za Jugoslaviju Viktora Černomirdina, poslednja delegacija koja je došla u Beograd i pričala s Miloševićem. Znali smo da NATO hoće da bombarduje Srbiju, pa smo pokušali da ubedimo Miloševića da se saglasi s nekim stvarima, da se prona|e neki kompromis sa Zapadom, ali to nije bilo moguće. Milošević je bio mnogo tvrdoglav i ništa nije hteo da čuje”, ispričao je Aleksandrovič.

Od 2000. do 2015. obavljao je niz funkcija u Ministarstvu spoljnih poslova Ukrajine. Između ostalog, od 2006. do 2010. bio je savetnik-ministar Ambasade Ukrajine u SAD. Dužnost ukrajinskog ambasadora u Srbiji preuzeo je 2. juna 2015. U intervjuima neretko ističe kako voli Srbiju i da su “priroda, klima, ljudi, mentalitet i hrana veoma slični kao u Ukrajini”.

Ambasador Aleksandrovič je rođen 20. avgusta 1971. u gradu Terebovlji u Ukrajini. Godine 1994. diplomirao je na Državnom univerzitetu Taras Ševščenko u Kijevu, smer romansko-germanske filologije. Dodatna znanja stekao je na Univerzitetu Džordž Vašington, u američkoj prestonici. Govori engleski, holandski i ruski. Oženjen je, ima sina i ćerku.

O srpskom nacionalnom karakteru

Zrake iz sadašnjosti

Slobodan Jovanović – O srpskom nacionalnom karakteru

Orvel je sunarodnicima 1941. godine rekao mnogo gore stvari nego što je nobelovka Herta Miler Srbima 2017. na Sajmu knjiga u Beogradu.

 5

Piše: Momčilo Đorgović

05. novembar 2017. 15:00

Slobodan Jovanović - O srpskom nacionalnom karakteru

Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu “Lav i jednorog” optužio Engleze gotovo na isti način kao i Miler Srbe, da su – sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:”Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima”. Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote. NJegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo “Perfidni Albion”), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju “foreigners” na kolac, naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej – Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu “jednog stranca” koji je “u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu”. Dinarska ideologija buntovništva i njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače, preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. NJegov zaključak opominje:”Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom… U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom.”

Već početkom devedesetih prošlog veka BIA je, kako u svojoj knjizi “Opelo za državnu tajnu” piše Zoran Mijatović, znala da CIA ima plan da “smiri” Beograd, ili bombardovanjem ili izazivanjem građanskog rata. Ono što je znala BIA, znao je i Milošević, znali su intelektualci oko njega, znali su oficiri. Tri godine pred bombardovanje uticajni američki državnik Lorens Iglberger je u intervjuu “Nedeljnom telegrafu” izjavio da će NATO bombardovati SR Jugoslaviju ukoliko Milošević policijom i vojskom interveniše na Kosovu. Devedeset sedme sa dolaskom Novih laburista na vlast menja se i engleska politika prema Beogradu, a ubrzo je Toni Bler bio ne samo za bombardovanje, već i za nešto još mnogo gore – za napad i okupaciju SRJ kopnenim trupama. Sve ovo je znala država, bila je upoznata i javnost. Milošević se uzdao u rusku pomoć, u ruske rakete, u ruske generale. Veliki deo javnosti se uzdao u Miloševića, u njegove koalicione partnere i kibicovao, tek mali deo javnosti je preko nekih, međusobno posvađanih, opozicionih stranaka izražavao nezadovoljstvo tadašnjom politikom. Milošević je demontiran ne što se “većina naroda” (kako se to danas ističe) borila protiv njega, uostalom Koštunica na izborima nije prešao 50 posto, već dogovorom Zapada I Moskve, uz obilatu prethodnu novčanu, informativnu, kampanjsku, stručnu pomoć Zapada opoziciji, bez koje ne bi postojala. Kasniji razvoj događaja je pokazao koliko je ona bila nesposobna, nezrela i nespremna za državni posao koji joj je pao u krilo.

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih “trijumfa”, posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo. Naslov teksta “Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera” podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a “nacionalni karakter” bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i “selfi”, jedan rembrantovski dramatični autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović “drugosrbijanac” i “autošovinista”. Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal, istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo “Jednim prilogom” to doveo u pitanje. Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih godina. NJegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti. Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, već “nacionalni karakter” stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tumači “slavnom i pobedničkom istorijom”, formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko “istorija” Jovanović postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta “naša slavna istorija” učinila njemu, državi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema “eliti”, odnosno vladajućoj klasi komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -“mesečarima”, odnosno sa “osionim oficirima-crnorukcima” koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

NJegov “Jedan prilog” je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu, presuda “oduševljenom srpskom nacionalizmu”, te stubovima društva – političarima, intelektualcima, oficirima, “omladini” i “starcima”, svoj toj “našoj” eliti koja je oblikovala državu i društvo – bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je “elita” preko njegove pogibije dokazivala da smo “herojski narod” (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov, kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). “Jedan prilog” uteruje u laž retro napore današnjih “demokratskih” i “nacionalnih” intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se inače i družio, napisao:”Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali”. U pašićevsko-karađorđevićevsko doba pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili “promašenog njihovog državnika”, ali ne njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo – Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je “nacionalno oduševljenje nepronicljivih”, lakomih, što su gledali da izvuku “što više ličnog ćara”, odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu “jednu samoubilačku crtu”. Uprkos velike pompe i ulaganja u “inteligenciju”, beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi “kulturni obrazac”, što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao “Jedan prilog” Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime “univerzalnih” i “ljudskih” prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena “civilizacijska perspektiva” engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.

Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su “feudalno” ili “trgovačko” društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno “civilizacija” ili “varvarstvo” po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u “civilizaciju”, ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze “civilizacija”, za Slobodana Jovanovića je bio “kulturni obrazac”. Najverovatnije je engleski pojam “patterns in culture” preveo kao “kulturni obrazac”. Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u “Jednom prilogu”, verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša Jovanović naziva “poluintelektualcem” i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pašićeve Jugoslavije. Sa tim “primitivcima” srpsko društvo silazi u “varvarstvo” i Jovanović spreže reči kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao “diplomiranog primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula”.

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je – korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u – komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip “srpskog patriote-domaćina” i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj – poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen “olako obećani patriotizam”, mnogi od njih bi morali da žive samo od kriminala.

Ako “poluintelektualac-diplomirani primitivac” uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to mu je raison d’etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.

(Nastavak sledeće subote)

povezane vesti

Priče Darka Tuševljakovića

Priče Darka Tuševljakovića

 0

Piše: K. A. D.

U traganju za dokumentom

U traganju za dokumentom

 0

Piše: Radoslav Đokić

komentari (5)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Branislav Kostic

05. novembar 2017.

Autor ovog teksta toliko ne razume rodoljublje, da u potpunosti u pogresan kontekst postavlja i pogresno tumaci reci Slobodana Jovanovica.

kontinuitet “Velikog Promašaja”

05. novembar 2017.

Fenomenalan tekst Đorgoviću! toliko dobar da će možda i samog Koštunicu probuditi iz samoizolacije, da se oglasi. Možda?

diplomirani primitivac

05. novembar 2017.

Auu, pa baš takvog koliko juče, Putin odlikova za širenje prijateljstava i uticaja.

VP

05. novembar 2017.

Đorgović je nenadmašan jer uvek piše istinu o Srbima. Pokušava da ih emancipuje, ali uzalud, slab je odjek. Nama su baljezganja i bljuvotine prirasle za srce. Udri brigu na veselje, gledajte RTS.

Posmatrač

05. novembar 2017.

I to je naša suština – neka vrsta “necivilizovane infantilnosti” koja pravi svakojake gluposti na sopstvenu štetu, samo da bi nam “civilizovana zrelost” – aplaudirala.

BELI PRELETAČEVIĆ

Incidenti na sednici Skupštine opštine Mladenovac

Beli: Zabranjen ulazak gostima iz Dveri

“Junoše iz SNS su dovele zaposlene iz JP da urlaju”

Bivši predsednički kandidat Luka Maksimović alijas Ljubiša Preletačević Beli naveo je na Tviteru da je na zasedanje Skupštine Mladenovca zabranjen ulazak poslanicima Dveri.

Piše: P. D.

Beograd 03. novembar 2017. 22:36

Beli: Zabranjen ulazak gostima iz Dveri

Foto: EPA

“Ja ne nalazim reči da vam opišem šta se dešavalo danas na nečemu što bi trebalo da se zove zasedanje Skupštine Mladenovca… Zabranjen je ulazak na javnu sednicu narodnim poslanicima Dveri koji su došli kao gosti – Bošku Obradoviću i Srđanu Nogu”, naveo je Preletačević. “Junoše iz SNS su dovele zaposlene iz JP da urlaju i spreče poslanike da prisustvuju sednici. U radno vreme. Satima”, dodao je Beli.

Među zaposlenima je bio i direktor JKP “Mladenovac” Vladeta Lučić, koji je, na pitanje odbornice Stanislave Blagojević kako je moguće da zaposleni u ovom javnom preduzeću u toku radnog vremena nisu na radnom mestu, rekao da je sve ura|eno po zakonu i da su učesnici protesta dobili “privatne izlaznice”, prenosi portal B92 pisanje mladenovačkih portala.

Odbornik građanskog pokreta “Beli – samo jako” Branislav Sjeran saopštio je da je na sednici Skupštine Mladenovca bilo 13 tačaka, a da je jedna bila o unapređenju položaja migranata, pošto se u selu pored Mladenovca najavljivao centar za migrante. Kako kaže, lider Dveri Boško Obradović dobio je poziv od “lokalnih dverjana da dođe da pojača otpor ovoj odluci”.

“Na stranu neslaganje sa Obradovićem po pitanju mnogih stvari – on ima pravo da učestvuje. SNS, kad su čuli da ovaj dolazi, organizovao je aktiviste (zaposlene u mladenovačkim javnim preduzećima) i usred radnog vremena ih izvukao sa posla da dođu i protestuju zbog Obradovićeve posete. To su radili pet sati bez prestanka”, navodi Sjeran.

Sjeran je negirao navode iz SNS da su članovi Dveri udarili odbornicu pokreta “Beli – samo jako”.

povezane vesti

komentari (0)