Foto: Stanislav Milojković

Od tog posla, naravno, ništa neće biti. A sve i kad bi bilo, nikakve vajde ne bi bilo, moglo bi se, daleko bilo, dogoditi da na njihovo mesto dođu još gori i da počine više štete za istoriju i život „narodnog zdravlja“ od postojećeg. Ovaj krizni štab je – da parafraziram Lajbnica – najbolji od svih mogućih kriznih štabova.

Napisavši vaktile da je „ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova“, čestiti Lajbnic je navukao grdnu bedu za vrat i lavinu optužbi onovremenih ostarelih hipika iz Manježa za ignorisanje svetskih bolova i nepravdi, možda čak i za navraćanje vode na vodenicu nekog ondašnjeg tirjanina.

Lajbnic, međutim, uopšte nije hteo da kaže da je ovaj svet nešto dobro, hteo je na učtiv način da kaže da bolji nije moguć. Da je bio Srbin, naprosto bi rekao da se od govneta ne može napraviti pita.

Ta bi mu bila ka vladičina. Ali Nemac ko Nemac, voli da filozofira.

Veliki problem ovog posrnulog sveta – zbog koga je mnogo gori nego što bi morao biti – upravo je neodustajnost pokušaja da se od govneta napravi pita. To je tome tako manje više svuda, a naročito je tako u Srbiji, u kojoj se od konzumenata pite ne traži samo da je pojedu, nego i da na sav glas hvale kulinarsko umeće burekdžije i da traže repete.

Evo, nema ni deset dana otkako je SNiS od Visokog Burekdžije dvotrećinski zatražio još.

Jeste Visoki Burekdžija doveo posao do savršenstva, ali zabluda da je koloplet nebuloza, budalaština i strasti koje nazivamo „stvarnost“ neka vrsta testa od koje se može umesti sve što je babi milo, zajednička je svim srpskim vladarima, ali i svim Srbima – da nije tako, ne bi bilo ni burekdžija – listom zakletim hegelijancima koji na (eventualnu) primedbu da se stvarnost ne poklapa sa njihovim željama, potrebama, navikama, snovima, itd, samouvereno odgovaraju – tim gore po stvarnost.

Tako vaistinu i bude. Stvarnost u Srbiji se iz veka u vek, iz decenije u deceniju i na kraju iz sata u sat i pogoršava, samo što se to ne obija o glavu stvarnosti – boli nju Sebastian kakva je – nego drčnim tipovima koji krkaju pitu od govana i traže repete.

Stvarnost se konačnici i burekdžijama olupa o glavu, ali to nije tema naše današnje kolumne.

Kriterijum po kome je vršen izbor članova/ca kriznog štaba bio je njihova spremnost da epidemiološku faktografiju i praksu upodobe zahtevima političkog trenutka i hirovima Visokog Respiratora.

Nije tu bilo – garantujem za tačnost ove informacije – nikakvih pregovora informativnih razgovora, itd, stvar funkcioniše mnogo jednostavnije i – kako stvari stoje – vavek će funkcionisati tako. Evo kako. Visoki Burekdžija – kako se to kaže – razvije kore i čim počne da ih filuje govnima – muve se momentalno okupe.

Ali nemojmo, kako napred rekoh, previše zakerati. Ove su muve najbolje od svih mogućih muva.