Zemlja viktimizacije

* Pre nego što zađem u sitnija crevca, pokušaću da ukažem zašto je za istoriju i život dobro – iako, fakat, nije prijatno – krivicu za sva zla svaljivati na sebe

Sigurno ste se uzibretili kada ste onomad u Famoznom pročitali jeretičku tvrdnju da je pozicija žrtve (naročito lažne) vrlo udobna, vašem ibreteniju mora da nije bilo kraja kada sam vam “poručio” da sledite primer pape Franciska i da na svoje dveri zapandrčite moto – NE KUKATI – a citat Isaka Sirina kojim sam vam sugerisao da za sva zla koja vas snalaze krivite same sebe, mora da vas je bacio u najcrnji amok.

Pre nego što zađem u sitnija crevca, pokušaću da ukažem zašto je za istoriju i život dobro – iako, fakat, nije prijatno – krivicu za sva zla svaljivati na sebe. Ponajpre, zato što je u slučaju da tako postupite, “krivac” lako dostupan ruci vaše pravde i što ga ( uz izvesne napore) možete savladati i prisiliti ga da promeni “ponašanje”. U suprotnom slučaju – koji je u Srbiji pravilo, pa čak i pitanje bon tona – živote ćete traćiti na zaludne pokušaje da kurčevitim zapomaganjem eksteriotizovane “krivce” ubedite da su krivi za vaše nedaće – za koje njih boli Crven Ban – i da ih privolite na promenu ponašanja, što njima naravno ne pada na pamet.

Da ne biste počem – pu, pu, pu daleko bilo, gde da neko bude “pametniji” od vas – pomislili da je moja malenkost iznad situacije, priznajem da mi je sve napred rečeno došlo iz dupeta u glavu tek nedavno, takoreći pod starost, ali što reko “naš narod”, bolje ikad nego nikad. Nakon višedecenijskog razmišljanja i pažljivog posmatranja zbitija u Srbiji, dokonao sam da naši neprestano narastajući i sve nerešiviji problemi ne proističu toliko iz nadnaravne sposobnosti i veštine naših tirjana da čine zlo, koliko iz neveštine i nesposobnosti naših evropejaca i modernizatora da čine dobro.

Da sve bude crnje i gore, s vremenom sam došao do poražavajućeg zaključka ( koji mogu potkrepiti i činjenicama) da naši evropejci i modernizatori – čast retkim izuzecima – nikada uistinu nisu ni nameravali da čine dobro, nego su svoju dobrotu temeljili na diktatorskoj zloći i kukumavčeći u zavetrini čekali strmopizd ovog ili onog tirjanina, da bi posle radili radili ISTO što i tirjanin, samo sa “ljudskim likom”, sa više zuba, uz odmerenije ponašanje, bolje vezanu kravatu i solidnije poznavanje engleskog.

Kada sam srpskom narodu i senatu, tu nedavno, počeo obznanjivati svoja poražavajuća saznanja – a naročito otkako sam opoziciji spočitnuo da Vučić ne dobija izbore zato što ih potkrada nego zato što, za razliku od njih, ima neku ideju (svejedno kakvu) i što (takođe za razliku od njih) uspeva da (svejedno kako) organizuje svoju stranku – krugovi dvojke su se namrgodili i stali da me terete za izdaju “ideala”, koje nikada nisu ni imali. Da li sam se viktimizovao zbog toga. Ma jok! Pseudoopozicionare sam – jednog po jednog, kao na ražnjić – počeo diskretno nabijati na Crven Ban, na kome će i ostati dok se ne uozbilje.

Poručnik Basara

 30

Piše: Svetislav Basara

Vatra u bioskopu, voda u ušima

 20

Piše: Svetislav Basara

Kontramesija

 28

Piše: Svetislav Basara