Za Dan pobede nad fašizmom drug Vulin Aleksandar govorio je na svečanoj akademiji na sceni Narodnog pozorišta, tamo gde se obično igra Šekspirov “Ričard Treći”.

Publika je bila ushićena.

-Koja je ovo predstava? – domunđavali su se u trećem redu partera.

-Nemam pojma, mislim da je “Vulin Treći” – neko je pretpostavio naziv komada u kome je Vulin ukratko prepričao ceo Drugi svetski rat, od upada Nemačke u Poljsku, preko pojave Orsona Velsa na Neretvi, do trenutka kada su Vulin i Vučić svojeručno oslobodili Berlin i popeli se na krov Rajhstaga da zabodu zastavu.

Ali je onda došao neki pijani Rus i oterao ih s Rajhstagovog krova.

-Tražili su protivavionce, a ne pešadiju… – pričao je Vulin šta im je rekao Rus kad ih je oterao s krova Rajhstaga.

Rus je, doduše, verovatno mislio da ova dvojica nisu ni protivavionci, ni pešadija, već je bio ubeđen da su u pitanju neka dva odžačara, pogotovo što je ovaj drugi bio skroz obučen u crno.

-Zapravo, tražili su protivavionce, a ne odžačare – nije se ispravio drug Vulin, mada je mogao.

Sličnu priču koja je ovih dana isplivala u javnost, ispričao je svojevremeno za RTS: “Kada je počelo bombardovanje, ja sam se prijavio u dobrovoljce, otišao u Bubanj Potok, proveo tamo neko vreme ali jednostavno bilo nas je previše. Tražili su protivavionce, a ne pešadiju…” – rekao je, iz čega se moglo zaključiti da je on bio pešadinac koga su tokom bombardovanja čuvali ko keca iz rukava za slučaj da NATO napadne kopnenim trupama.

Onda je NATO čuo šta ga čeka, pa su odustali, jer samo jedan Vulin ponekad može delovati kao bataljon pešadije.

Do nedavno, sve Vulinove ratne priče ličile su na one strica Alberta iz “Mućki”.

Na primer, ono kad je stari dobri Albert opisivao kako je brodićem udario u američki nosač aviona i potopio ga.

-Nisam ga video – pričao je stric Albert.

-Nisi video nosač aviona na dnevnom svetlu! Četrdeset i dve hiljade tona čelika! – čudili su se Del Boj i Rodni.

-Imali bi više šanse sa Rej Čarlsom! – zaključio je Del u toj sceni šanse koje bi imao američki nosač aviona da je onaj brodić kojim slučajem vozio legendarni Rej Čarls.

Tako je nekako i sa Vulinom. Svoje ratne podvige pričao je sve do pre neki dan.

Kleo se da je i on tokom bombardovanja brodićem udario i potopio američki nosač aviona, sasvim slučajno.

-Nisam ga video! – prepričavao je svoje podvige iz vremena bombardovanja.

-Nisi video nosač aviona! Četrdeset i dve hiljade tona čelika! – čudili su se svi tim njegovim ratnim dogodovštinama, dok pre neki dan nije razjasnio misteriju.

-Imao sam doptriju minus sedam! – priznao je konačno da nije služio vojsku iz jednog savim opravdanog razloga, ali su svi tek tada bili ubeđeni da Vulin jeste potopio američki nosač aviona tako što ga je slučajno udario brodićem, jer samo čovek sa dioptrijom minus sedam koji neće da nosi naočare ili sočiva, može slučajno da potopi američki nosač aviona.

I tako je Vulin postao stric Albert srpske ratne mornarice. Ostalo je samo da se priseti još jedne iz plejade “during the war..” priča strica Alberta, recimo ono kada je jednom prilikom postavljao podvodnu telefonsku liniju tokom sezone parenja kitova, pa je njegovu podmornicu napao kit lično.

I svi bi poverovali da ga je napao kit, pošto se pretpostavlja da drug Vulin ni prst pred nosom ne vidi, a kamoli kita pred nosom.

E sad, pošto je jedno vreme pričao da je pešadinac, a onda priznao da je oslobođen vojske, postoji mogućnost da Vulin onomad nije pogodio pravu lokaciju – te je u Bubanj Potoku, umesto u kasarnu, banuo na naplatnu rampu, gde su mu rekli da jeste pešadinac, ali se to ne važi, zato što radnici na naplatnim rampama nemaju ovlašćenja da određuju rodove vojske. Pa je Vulin sve vreme bio u zabludi.

Ima tu međutim jedna olakšavajuća okolnost: kad imate dioptriju minus sedam – a pritom ne nosite naočare, sočiva ili kakvo drugo pomagalo – uvek možete da se vadite pred okolinom da ništa živo ne vidite, te vam se sve u životu dešava slučajno.

Krenete, recimo, u JNA, a završite u JUL-u.

Život vam izgleda ko kada je neki fudbaler Čukaričkog svojevremeno opisao kako je jedanput slučajno postigao gol: “Ja uopšte nisam ni video da sam postigao prvi gol. Šutnuo sam loptu, mislio sam da će golman sigurno odbraniti. Okrenuo sam se da nešto kažem saigraču, kad sam video Bojića koji trči ka meni i raduje se. Bilo je pomalo komično!”

Izgleda da su sve životne priče Aleksandra Vulina slične.

-Devedesete godine! Ja to uopšte nisam video, imao sam dioptriju minus sedam, okrenuo sam se da nešto kažem saigraču, kad sam video Bojića koji trči ka meni i raduje se. Bilo je pomalo komično! – objašnjava ovih dana Vulin zašto mu devedesetih godina ništa nije bilo čudno.

-Kog Bojića?! Je l’ to onaj iz Čukaričkog?- pitaju ga novinari.

-Ma Milovana Bojića! Tek kada sam video Milovana Bojića kako trči ka meni i raduje se, shvatio sam da sam član JUL-a! – objašnjava drug Vulin.

Tako otprilike izgleda cela karijera novopostavljenog ministra odbrane. Sve je tu u suštini bilo neviđeno.

-Miru Marković u životu nisam video – objasniće vam Vulin sve što ste vi videli, a on nije.

-Ali, druže Vulin, vi ste pored nje sedeli najmanje 100 puta! Kako je niste videli? – pitaće ga novinari.

-Jesam sedeo pored nje, ali je nisam video! Pa znate li vi kol’ko je minus sedam!? – urlaće drug Vulin.

A jednog lepog dana, kada ga budu pitali – da mu nije malko neprijatno zbog svega onoga što je radio u eri Vučića, čiji je bio glavni pešadinac – drug Vulin će reći: “Ja sam bio oslobođen Vučića… Ništa pod milim bogom nisam video! Bila su to neviđena vremena!”