Ove nam godine pada bombaški jubilej, okrugla cifra, dvadesetogodišnjica, sledstveno čemu su vlasti odlučile da upriliče grandioznu vojnu paradu, koju je general Malinović u Danasu uporedio sa završetkom komemoracije vatrometom. Ništa neobično za zemlju u kojoj i daće završavaju kao banketi, ponekad i kao orgije, kako videsmo onomad.

Pazite sad! Upravo u momentu – tačnije u sledu momenata – kada je malo falilo da se prenemo iz vekovne, spolja indukovane, za sve punoletne Sebe obavezne očemerenosti, grupa svima poznatih N.N. lica javno je streljala Zorana Đinđića, čija politika (i namera) nije bila da „nas“ negde „vodi“, nego da nas otrgne iz stanja višećelijskih makroorganizama i vrati samima sebi, da bismo – svako za sebe – efikasno poradili za sve i za opštu dobrobit zajednice.

Kako to i ide tamo gde stvari idu kako Bog zapoveda, ali ne i u Srbiji, karavilajetu u kome već dvesta i kusur godina žari i pali koalicija nacionalnih psihopata i nacionalnih muljatora (raznih boja). Velikani nacionalne psihopatologije – primer: Referendumski lopov i njegova kompanija koja živi od bonova za topli obrok – očemerenje perpetuiraju, ako se tako može reći, iz najplemenitijih pobuda; ti svati o godišnjicama poraza i pokolja sopstveni jad najiskrenije utapaju u narodnu mnogostradalnost i žele samo da im mnogostradalnici na Kalemegdanu podignu spomeničić u protivprirodnoj veličini na koje posle srpski golubovi udarnički kenjaju, a na koje bi se – samo da mogu da se popenjem na tu visinu – i ja lično pokenjao. Čitajući „Politiku“, naravno.

Muljatore, pak, boli Sebastijan Ban za srpsku mnogostradalnost, njima je važan samo laki keš, a tronutost samo glumataju, amaterski, kao i sve drugo što čine, što se lepo videlo pretprošle godine na proslavi „Oluje“ kada je Mile Dodik usred molebni, „o desnuju“ patrijarha, udarnički češao guzičetinu.

Sada sledi pravna pouka za koju nema pravnog leka, bar ne u doglednoj budućnosti. Kad vidim ista lica (novinčine, televizije) koja su zdušno saučestvovala u pansrpskom udruženom zločinačkom poduhvatu za streljanje Đinđića kako sada nariču nad Vučićevim tirjanstvom, ne mogu a da se ne zapitam šta ih je navelo da pomisle da će ono što sami moraju zaraditi – a što im Đinđić nije hteo pokloniti – dati osoba koja bi, da nema bonova za topli obrok, umrla od gladi i to u kohabitaciji sa mlakašnim JexS-om, koga populizam umalo nije odveo u kozojepstvo, ali ga je – na sreću – odveo samo u (iz)jebenu stranku.

I to je bio prirodan sled stvari. Kohabitanti su lansirajući reč „kohabitacija“ (dal je to bila Vojina ili Botina ideja) mislili da zasene prostoru, propuštajući da se na Vikipedije – nisu morali ići dalje – obaveste da kohabitacija na latinskom znači – vanbračna jebačina. Posle koje se Crven Ban briše zavesom. Koja je pala.

    

Ovo je ocena dojučerašnjeg ministra finansija Dušana Vujovića. Odgovor trenutnih vlasti je da je prošle godine privredni rast bio najviši u prethodnoj deceniji (4,3 odsto), a to je tek prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope. Osim toga, da bismo imali ikakve šanse da nekad u dalekoj budućnosti uhvatimo priključak sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, čuli smo pre nekoliko dana na Kopaoniku, potreban je rast od najmanje pet, šest odsto svake godine i u dugom periodu. To je ono što nam treba, ali drugi par rukava je da li su naša privreda, naša vlada i društvo uopšte sposobni da urade to.

Prvo bi trebalo da zaboravimo neke mitove. Na primer, da su mala i srednja preduzeća kičma razvoja i da su oni šansa srpske privrede. Zaključak analize MAT-a kojom su obuhvaćeni sektor MSP u Srbiji, zemljama CIE i EU, MSP su važni, ali samo kada su podrška velikim sistemima koji imaju snage za ulaganja u inovacije, velike finansijske kapacitete, korporativno upravljanje… Mala i srednja preduzeća kao izolovano ostrvo u privredi ne mogu ništa od toga, mada izuzetak od ovoga mogu biti IT firme koje zavise od znanja više nego od kapitalnih ulaganja.

S obzirom da smo u tranziciji ostali bez većine velikih preduzeća, pre svega industrijskih, nameću se dva moguća rešenja kako doći do visokih stopa rasta. Prvo rešenje teoretski bi moglo dati rezultate na nešto kraći rok, a to je da privučemo velika strana preduzeća, koja bi onda zapošljavala domaće dobavljače i vukla srpsku industriju i privredu. I to ja faktički ono što radimo poslednjih desetak godina. Na prvi pogled rezultati nisu baš ubedljivi. Problem može biti što su glavni motiv dolaska stranaca subvencije. Pa kada se subvencije potroše, kada iskrsne zemlja sa nižim platama ili sa vladom voljnom da ponudi više mogu da spakuju pinkle i odu dalje. Takođe, pokazalo se da oni koje privlače subvencije obično donose proizvodnju sa niskim nivoom dodate vrednosti i tehnologijama druge industrijske revolucije, dok nas uveravaju da idemo u četvrtu. Deluje da nas ovo rešenje vodi u tzv. zamku srednje razvijenosti, gde narod radi za male pare bez mogućnosti napretka ekonomije.

Drugo rešenje znači izgradnju domaćih velikih preduzeća na koja će biti oslonjene desetine hiljada malih i srednjih firmi. Međutim, za ovo je potrebna pravna država, niska korupcija i jake institucije. Pogodite šta je verovatnije da će se obistiniti.