Miodrag Ilić, pisac drame “Žanka”, premijerno izvedene sinoć u Operi i teatru Madlenianum

Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

U ličnosti Žanke Stokić najfascinantnija je njena životna energija, optimizam, vera u pozorište. Žanka Stokić je samu sebe stvorila ogromnom voljom i božjim darom.

Ona je imala samo osnovnu školu, glumački zanat je učila “u hodu” od starijih glumaca i reditelja. Zvuči neverovatno da je u periodu od 1912. do 1944. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu ostvarila više od 150 uloga najrazličitijeg formata, u delima svetske klasike i pisaca koji su stvarali na našem jeziku. Divim se njenoj čvrstini, sposobnosti da opstane, uprkos mnogim razočaranjima, udarcima i padovima, njenoj jakoj individualnosti i – razume se – raskošnom talentu, koji je uz Peru Dobrinovića i Dobricu Milutinovića svrstava među najveće podvižnike srpskog glumišta uopšte – kaže u razgovoru za Danas Miodrag Ilić, dramski pisac, scenarista, publicist, novinar, prevodilac i pedagog, čija je biografska drama “Žanka” u Operi i teatru Madlenianum sinoć premijerno izvedena.

Madlenianum u jubilarnoj 20. sezoni na repertoar svoje Male scene stavlja ovaj Ilićev komad, koji je već igran u beogradskom Pozorištu Slavija, u SAD i Užicu, povodom 130 godina od rođenja i sedam decenija od smrti legendarne Žanke Stokić.

* Vaša drama smeštena je u poslednju noć života Žanke Stokić, čega se sve ona u njoj seća?

– U mom komadu Žanka prolazi kroz košmar predsmrtne noći, jednim delom u dijalogu sa svojim životnim obožavaocem, kritičarem Simeonom Tošićem, ličnošću iz moje mašte, ali i ponirući u svesti u minule godine svog složenog i svakojakim mukama opterećenog života. Ona priziva uspomene na svoje glumačke početke u putujućoj trupi, na bekstvo iz palanačke čamotinje u slobodu kakva se nudi samo u pozorištu, iz braka u koji je silom uvučena sa četrnaest godina… Prolazi ona kroz dva svetska rata i dane utamničenja, mučni islednički postupak zbog služenja okupatoru time što je stvarala privid normalnosti svojim komedijanjem…

* U predstavi u Pozorištu Slavija glavnu ulogu u ovoj istoj drami igrala je pokojna Ružica Sokić, a u Madlenianumu ulogu Žanke Stokić tumačiće Jelica Sretenović. Da li ste dok ste pisali komad imali u glavi neku “svoju” Žanku?

– Ne, nisam, premda mi se događalo ponekad, tokom spisateljskog života, da pišući vidim i čujem nekog određenog glumca. Poznato je da je dramski pisac prvi glumac koji u sebi “odigra” sve svoje likove, naravno ako to ume i može. Znao sam da Žanku mora da tumači odlična glumica, neka kojoj će se zbog ukupnih umetničkih dometa i osobenosti karaktera verovati da je – Žanka. Ružica je u ovoj ulozi bila veoma impresivna, identifikovala se istinski, svom dušom, sa velikom komičarkom, donevši ubedljivo celovit lik. Jelica Sretenović je, međutim, ostvarila istu ulogu drukčijim sredstvima, ali veoma efektno, nadahnuto, sa izuzetnom veštinom karakterizacije, budući da njenoj psihičkoj strukturi, ponašanju u životu i na sceni, i izvesnoj simpatičnoj “otkačenosti”, ova uloga pristaje kao da je za nju pisana.

Foto: Milan Djakov

* Žanka Stokić je, kao jedna od žrtava komunističkog režima, rehabilitovana 2009. godine. Šta znači rehabilitacija umetnika, čiji talenat traži da se ostvari bez obzira na društvene i političke okolnosti?

– Rehabilitacija je formalno vraćanje u normalu neke prokažene ličnosti, ispravljanje nepravde, ili oproštaj društva nekome čija je krivica manja od izrečenih sankcija. To je spiranje greha ne samo grešnika, već i vlasti koja se ogrešila. Žanka Stokić je bila osuđena na gubitak nacionalne časti i zabranu učestvovanja u javnom životu zbog saradnje sa okupatorom. U njenom slučaju rehabilitacija je možda u neku ruku priznanje preterane strogosti prema velikoj umetnici, koja je mnogo više dala srpskom teatru i kulturi nego što je svojim uveseljavanjem publike u nevreme oduzela. Predstava “Žanke” u Teatru Madlenianum je zapravo korak dalje u reafirmaciji njene ličnosti, pokušaj da se problem odnosa umetnika i politike osvetli iz raznih uglova, da se jednoj zaslužnoj umetnici oproste zablude i greške, počinjene u konfuziji rata i lične nemoći da se otme izazovima scene.

* Zašto je ta tema odnosa vlasti i umetnika aktuelna u svakom vremenu i zbog čega ni vrhunska umetnost nije dovoljna zaštita od represije vlasti?

– Odgovor na to pitanje zahteva mnogo više vremena i prostora. Činjenica je da oduvek postoji izopačena i protivrečna sprega politike i inteligencije, preciznije rečeno umetnika. Nijedna vlast ne može bez duhovne potpore i podrške talentovanih i popularnih ljudi; s druge strane, umetnik egzistencijalno, s obzirom na neophodne uslove za stvaralaštvo, zavisi od vlasti. Posebno je pitanje kako da se umetnik postavi prema vladajućoj eliti, ili bolje rečeno prema ideologiji i aktuelnoj politici u smutnim vremenima, pod okupacijom, onda kad je njegov narod mučen, potlačen, istrebljivan, ugušene slobode. Oni lukavi, promućurni, oni koji umeju da ocene efemernost teškog stanja, beže u sivu zonu života, klone se, ili biraju takve poslove da budu što manje primećeni. Jer, nikakva stvaralačka genijalnost neće moći da ih spase moralne osude, ako se kompromituju kao saučesnici u pokoravanju svog naroda. Žanka Stokić nije, uprkos prirodnoj inteligenciji, umela da proceni koliko je njena popularnost i njena umetnička veličina bila od važnosti nedićevskoj vlasti. Gonjena imperativom glumca koji ne može bez publike, igrala je u satiričnim programima kojima se teško zamerila narodnooslobodilačkom pokretu. U Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Holandiji, posle Drugog svetskog rata sudilo se za kolaboraciju sa nemačkim okupatorima. Kazne su bile surove. Dakle, Žankino poratno stradanje nije posledica političkog terora, koji će se kasnije očitovati, već osvetničke stihije pobednika i zahteva da bude kažnjena. Ona, nažalost, nije izbegla poniženje, ali je doživela ličnu katarzu. U mom komadu ona se suočava sa samom sobom, postavlja sebi pitanje da li je i koliko je kriva. Dolazi do saznanja da je optužuju likovi koje je igrala na sceni – male žene, seljanke, sobarice, konobarice, kurve. Zahvaljujući velikom talentu, bila je pomilovana i pozvana da se vrati u pozorište, što nažalost nije dočekala.

Lična sećanja

– Gledao sam Žanku pred sam Drugi svetski rat, na sceni Narodnog pozorišta, u komediji Ljubinke Bobić “Porodica Blo”. Bio sam, međutim, dete koje još nije pošlo u osnovnu školu. U glavi mi je sasvim bledo sećanje na nju u libadetu i sa tepelukom na glavi… Odmah posle oslobođenja video sam je nedaleko od Vukovog spomenika, kako sa grupom zatvorenika čisti ulicu brezovom metlom. Majka mi je rekla: “Vidiš, ono je velika glumica Žanka Stokić.” Bila je u nekakvom izlizanom prljavom mantilu, sede kratko podšišane kose…, priča Miodrag Ilić o svojim ličnim sećanjima na Žanku Stokić.

Podela

Predstavu “Žanka” u Madlenianumu režirala je Milica Kralj, scenografiju i kostimografiju potpisuje Milica Bajić, kompozitor je Miroljub Aranđelović – Rasinki. Pored Jelice Sretenović u glavnoj ulozi, u komadu igraju i Milan Caci Mihailović i Petar Mihailović. Reprize su najavljene za 11. i 13. novembar.

Rokenrol doživljen na koži

 3

Piše: Aleksandra Ćuk

Zapisi iz škrtičnjaka

 0

Piše: Zorica Kojić

Posvećeno pioniru dizajna kod nas

 0

Piše: A. Ć.