Objave
SVET
Svet
Sfinge na trgu u centru Kaira
Svi smo mi pomalo optimisti
Neće valjda?
Svi smo mi pomalo optimisti.
Zapravo, i ovo je jedan optimistički stav. Svi smo mi podosta i izdašno optimisti, kapirali to ili jok. Možda u domenu politike i društva u Srbiji, a moguće i povodom čitave ljudske civilizacije, sebi i drugima reklamiramo jedan krajnje pesimistički, kritički i popularno-gunđajući pogled na svet. A prema kojem dotični (svet, a ne pogled) mahom odlazi dođavola.
Ili možda sebe radije volimo da smatramo nadasve racionalnim realistima? Međutim, duboko u našim neuronima i sinapsama im, navlačimo ružičaste cvikere i čaša nam je mahom polupuna. Kada se radi o našim ličnim životima i personalnim sudbinama, po pravilu bivamo samouvereni – optimisti. A upravo taj neobični kapric ljudskog uma može da objasni tušta i tma naših ponašanja tokom pandemije kovida 19. Odnosno, popularnih ponašanja građana Srbije i sveta tokom pandurskih časova, karantina i samoizolacija, sa pratećim ribanjem ruku, maskama, rukavicama i dezificijensima, đavo ih odneo.
Kognitivni i bihevioralni naučnici ovaj fenomen nazivaju Pristrasnost optimizma.
I o njemu u izuzetnom naučnom radu u časopisu Aktuelna Biologija (2011) izvrsno svedoči neuronaučnica Tali Šarot. Naime, nezavisno od pola, starosti, nacionalnosti ili narodnosti, svi ljudi u svim društvima, pristrasno i samouvereno smatraju da će – stvari ispasti dobro na kraju. Ili da će njima lično pre biti bolje, nego gore.
Ljudske životinje široko potcenjuju verovatnoću za pojavu negativnih događaja u svom sopstvenom životu. Ako (ni)je za utehu, u laboratorijskim eksperimentima baš isto to rade i pacovi i čvorci. Dakle, kad i ljudska bića predviđaju šta će im se dogoditi sutra, sledeće nedelje, ili za pedeset godina, ona komotno precenjuju verovatnoću onih pozitivnih događaja ili ishoda.
U pitanju je jedno od najtvrđih i najbolje dokumentovanih pristrasnosti ljudskog uma u kognitivnoj i bihevioralnoj psihologiji, te u društvenim naukama uopšte.
Na primer, priupitajmo studente, i očekivaće i bolje poslove i bolje plate nego što ih one realno očekuju kad završe studije (kada realno sagledamo tržište rada). A priupitajmo njihove profesore, i svi će listom tvrditi da su oni i bolji i talentovaniji predavači od fakultetskog proseka.
Priupitajmo buduće putnike, i očekivaće više sreće i zadovoljstva od svog turističkog paket-aranžmana, nego što o tome i sami posvedoče kada se sa godišnjeg odmora vrate. Priupitajmo korisnike javnog prevoza, i potceniće verovatnoću da ih odžepare, pa čak i onu da zagube novčanik ili platnu karticu u gradu.
Naprosto, neopravdano smo samouvereni u svoje snage i sposobnosti. S tim u vezi, građevinski i slični projekti (kao npr. pisanje knjige) posebno hronično pate od ove pristrasnosti ka optimizmu. Zato je probijanje rokova i/ili probijanje troškova gotovo pravilo, a ne izuzetak, šta god da poduzimamo. Čuvena zgrada Sidnejske opere isplanirana je 1957, a trebala je da bude završena 1963, po ceni od sedam miliona dolara.
Završena je 1973. uz troškove od 102 miliona dolara ili – 14 puta skuplje i 10 godina duže od planiranog. Pristrasnost optimizma ugrađena je u našu arhitekturu, zato što je ugrađena u arhitekturu našeg uma.
Zatim, realna verovatnoća za razvod braka u razvijenim društvima kreće se oko 40-50 odsto. A priupitajmo samo raspojasane mladence – nakon veridbe ili medenog meseca, svejedno – koja je realna šansa da im taj brak propadne?
Dobićemo zanemarljive ili desetostruko manje procene (0-3 odsto). Ako ne i psovku i šljagu kao mrski istraživači, jer kako se uopšte usuđujemo da to pitamo?
Usput, ova pristrasnost optimizma širi se i na plodove naših prepona. Većina ljudi komotno smatra da će njihova deca biti talentovanija od većine ili od proseka – a što je naprosto matematički nemoguće. Isto je i sa procenom da će naša novootvorena firma, kafić ili restoran takođe biti nadnaravno uspešni.
Dok su podaci neumoljivi: čak 60 odsto novih restorana zatvori se ili bankrotira nakon samo prve godine, a 80 odsto nakon prvih pet godina rada. Ali, priupitajmo našeg narajcanog novog ugostitelja u komšiluku: koje su objektivne ili realne šanse da će da bankrotira za godinu dana?
Ponudiće optimističku procenu koja je neuporedivo manja od turobno stvarne – jer baš on ili ona znaju nešto što statistika ne zna.
Ali ono što je tu posebno opasno je sledeće: kada isuviše ružičasto ili optimistički procenjujemo rizike po naše lično zdravlje i blagostanje. Na primer, dramatično manje od one realne, statističke verovatnoće, pušači procenjuju da će dobiti rak pluća. Isto je i sa procenom rizika od kardiovaskularnih oboljenja, od polno prenosivih bolesti, kao i sa obolevanjem od svih živih oblika kancera.
I zato komotno pušimo, pijemo, gutamo pržene krompiriće i slaninice, te se po plaži sunčamo i unaokolo prndačimo bez zaštite. Isto je i sa optimističkom procenom rizika od saobraćajnog udesa.
Pa ne vezujemo pojaseve, ne cimamo žmigavce i ne zovemo taksi nakon jedne slavske rakije previše. Uzgred, samo jedna jedina grupa ljudi u svim ovim istraživanjima nije bila prikazivala spomenutu pristrasnost ka neutemeljenom optimizmu – i to su ljudi koji boluju od kliničke depresije.
Svima ostalima je čaša polupuna. I svi ostali su žrtve jedne neće mene i neće valjda pogrešne logike.
Dakle, ova ružičasta kognitivna pristrasnost ka optimizmu navodi nas da poverujemo kako je manje verovatno od realnog da mi lično propatimo od neke bolesti, nezgodacije i nevolje, kao i da je verovatnije da ćemo u nečemu u budućnosti uspeti i/ili pak novca zaraditi. Uprkos realnim činjenicama ili statističkoj realnosti.
Zaista verujemo u to da ćemo sami (kao i naš brak) poživeti duže od proseka, da su nam deca pametnija od proseka, da smo bolji radnici od proseka, i da ćemo preduzetnički biti uspešniji od proseka, zar ne?
Ali, prema samoj definiciji pojma – jednostavno ne možemo svi mi biti iznad ili bolji od proseka. Pa opet samouvereno i sa neuobičajenom komocijom mozga precenjujemo svoje sopstvene snage i sposobnosti. Pa tako čak 93 odsto ljudi smatra da su bolji vozači od proseka, a 84 odsto ljudi da su u krevetu bolji ljubavnici od proseka! Šta o tome i o samima sebi mislite vi, dragi čitaoci i još draže čitateljke?
I upravo je tu kvaka našeg iracionalnog ponašanja tokom ove pandemije ili perfidne globalne zaraze. Uprkos eksponencijalnom porastu ljudi inficiranih kovidom-19, stopi smrtnosti koja je i do 10-15 puta veća od redovnog gripa, i skaradnom nedostatku bolničkih kreveta i respiratora za one u potrebi za intenzivnom negom – mnogi u Srbiji i širom sveta celu tu gužvu i opasnost uopšte ne doživljavaju naročito ozbiljno.
Zašto?
Zato što, hvala pristrasnosti optimizma, ljudi sistematski potcenjuju rizik da obole od ove zaraze. Isto onako kao što samouvereno potcenjuju ili uopšte ne bendaju rizike od razvoda svog braka, saobraćajnog udesa u svom automobilu, bankrota svog kafića ili restorana, gubitka svog posla u ekonomskoj krizi, te srčanog udara svog srca, polne bolesti svog spolovila, ili pak dobijanja svog kancera zbog unosa hektolitara masnoće, soli, šećera, cigara, rakije i piva. Na delu je jedna sveprisutna, vaskolika i optimistička – neće valjda (mene) logika.
A prisetimo se tada i neslavne hronike našeg dosadašnjeg neće valjda optimističkog razmišljanja.
Neće se valjda raspasti Jugoslavija, neće valjda izbiti rat među ljudima, narodima i narodnostima, neće nam valjda uvesti embargo ili sankcije, neće valjda pokrasti deviznu štednju i novce kod Dafine i Jezde, neće valjda nestati benzina, hleba i mleka, neće valjda plata vredeti dve nemačke marke, neće nas valjda bombardovati NATO, neće valjda ubiti Zorana Đinđića, neće valjda SPS ponovo doći na vlast, neće valjda i ovde izbiti ta svetska ekonomska kriza, neće valjda radikali ponovo doći na vlast, neće valjda Vučić postati predsednik države, neće valjda reke poplaviti sela i gradove, neće valjda smanjiti plate i penzije, neće valjda gasiti TV emisije, cenzurisati medije i hapsiti novinare, neće valjda – neće valjda?
Neće valjda – pasti kiša? Pa radije onda ostavimo kod kuće taj mrski kišobran pre nego što izađemo na ulicu. Iako se nebo fakat naoblačilo i prognoza ne obećava.
Naš neopravdani optimizam u koronavirusnoj pandemiji izlaže nas i pogrešnim procenama i opasnim ponašanjima, baš kao i optimističkim (lažnim) vestima.
Da će toplo vreme ubiti virus, da isti nije baš toliko smrtonosan kao što se reklamira, da od njega obolevaju samo stariji sugrađani, ili da će sve to brzo proći. A neće.
Upravo zbog ove optimističke iluzije ili pristrasnosti, ljudi komotno izlaze napolje, grle se i dodiruju, pipaju sve i svašta, šetaju se i friziraju, ne dezinfikuju namirnice iz prodavnice, ne izuvaju se ispred vrata, i uopšte žovijalno kuliraju sve te maske i rukavice.
Isto kao što i mimo pandemije, većina ljudi ne uplaćuje životno osiguranje (niti osigurava kuću i stan), ne vezuje pojaseve u automobilu, ne navlači kondome, ne štedi dovoljno novca u banci, komotno otvara biznise i originalne koncept restorane, ne ide na redovne medicinske preglede, ne vakciniše se od gripa, te puši, pije, jede masno i guta torte i kolače kao da ne postoji sutra. Dok stopalima gazimo po mokrim keramičkim pločicama nakon tuširanja i po telima ne mažemo kreme sa zaštitnim faktorom.
Jer, neće valjda? Biće da hoće. U policijskom času ili karantinu, čaša je uvek poluprazna. Živeli!
Nastavljeno “šerpovanje”
Nastavljeno “šerpovanje”, baklji manje nego prethodnih večeri
Izvor: Printscreen
Građani Srbije su se i večeras u više gradova tokom policijskog časa, s balkona i prozora pridružili akciji “Digni glas: Bukom protiv diktature” kako bi iskazali nezadovoljstvo merama preduzetim protiv epidemije koronavirusa i političkim odlukama vlasti. S druge strane, pristalice vlasti su baklje palile u mnogo manjoj meri, u nekim gradovima nisu uopšte, mada se u Beogradu i Novom Sadu čulo skandiranje protiv lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa.
Sedme večeri uzastopno, u 20.05 časova, posle redovnog aplauza podrške zaposlenima u zdravstvu u tačno 20 časova, građani su udaranjem u šerpe, duvanjem u pištaljke i puštanjem glasne muzike iskazali nezadovoljstvo potezima vlasti.
Na društvenim mrežama građani dele snimke na kojima se čuje buka na Zvezdari, Vračaru, Banjici, Bežanijskoj kosi, Žarkovu, Novom Beogradu i u drugim naseljima Beograda, ali i u ostalim gradovima Srbije.
I večeras je, kao i prethodne tri večeri, na pojedinim mestima u Beogradu organizovana i akcija podrške vlasti u 20:30, uglavnom paljenjem baklji i muzikom s krovova zgrada.
Građani Niša i večeras su bukom pokazali nezadovoljstvo vlašću, čule su se petarde, pištaljke, vuvuzele, a bilo je i vatrometa u pojedinim delovima grada.
Međutim, izgleda da je odgovor pristalica vlasti izostao, a urednica “Južnih vesti” na Tvitru je napisala: “Izgleda da večeras nije bilo podele paketa u Nišu. Nisam ništa čula”, aludirajući na objašnjanje niškog SNS zašto su njihovi članovi prethodnih večeri bili na ulicama tokom zabrane kretanja.
I u Novom Sadu je u 20 časova bio aplauz za lekare, u 20.05 lupanje u šerpe, duvanje u pištaljke i puštanje muzike s balkona, u trajanju od desetak minuta, glasnije nego prethodnih večeri.
U 20.30 čulo se “Hej, hej, Đilase, vrati pare, lopove!”, s razglasa iz pojedinih delova grada, ali ovoga puta, bez baklji i vatrometa, za razliku od prethodnih večeri.
Građani Kragujevca su podržali akciju “Ne davimo Beograd” i Građanskog fronta i pravili su “buku protiv diktature”.
Kragujevčani su buku pravili i petardama, duvanjem u pištaljke i trube, raznim sirenama i puštanjem glasne muzike iz svojih stanova. Ni večeras, kao ni prethodnih večeri, u Kragujevcu nije bilo kontraakcije u vidu bakljade.
Najnovije
Da li će naša budućnost izgledati kao na Tajvanu?
Europska unija upozorila na smanjivanje slobode medija
Europska unija upozorila na smanjivanje slobode medija u jeku pandemije
EUROPSKA unija u subotu je upozorila na smanjivanje slobode medija širom svijeta u svjetlu pandemije koronavirusa.
“Zabrinjavajuće je da se pandemija covida-19 u nekim zemljama koristi kao izgovor za nametanje neopravdanih ograničenja slobodi medija”, rekao je Josep Borrell, vodeći dužnosnik EU za vanjske poslove, u izjavi u ime 27-članoga bloka.
U toj izjavi, tempiranoj da se vremenski podudara sa Svjetskim danom slobode medija u nedjelju, Borrell je naglasio povećanu potrebu za pouzdanim novinarstvom u vrijeme krize, kako bi se izbjegle dezinformacije i lažne vijesti.
“Novinari moraju biti u mogućnosti slobodno raditi”, navodi se u priopćenju i dodaje da je u neizvjesnim vremenima nužan pristup pouzdanim i provjerenim činjenicama.
Neprofitna organizacija za zaštitu prava Reporteri bez granica nedavno je upozorila da je sloboda tiska diljem svijeta ugrožena zbog pandemije, s posebno ozbiljnim optužbama podignutim protiv Kine.
Kritičari su također izrazili zabrinutost zbog novih ograničenja izvješćivanja u Mađarskoj, članici EU.
U previše zemalja novinari se suočavaju s ograničenjima svojeg rada, internetskom cenzurom, klevetničkim kampanjama, financijskim pritiskom i tjelesnim, čak i smrtonosnim napadima, rekao je Borrell.
“Previše novinara trpi uznemiravanje, proizvoljna uhićenja, zatvor”, navodi se u izjavi te dodaje: “Previše je ljudi izgubilo život zbog svog posla.”
Želite li momentalno primiti obavijest o svakom objavljenom članku vezanom uz koronavirus instalirajte Index.me aplikaciju i pretplatite se besplatno na tag: koronavirus
Index.me aplikaciju za android besplatno možete preuzeti na ovom linku, dok iPhone aplikaciju možete preuzeti ovdje.
BBC OPŠIRAN PREGLED
Korona virus: Još četiri žrtve u Srbiji, Španci izašli u šetnju, ‘Smrt’ upozorava posetioce plaže na Floridi
Građani Srbije prvi put posle nekoliko sedmica tokom subote i nedelje mogu da izađu napolje, baš kao i stanovnici Španije, koja je popustila bezbednosne mere. Brazil je za to vreme prestigao Kinu po broju zaraženih i preminulih.
U poslednja 24 sata u Srbiji je umrlo još četvoro ljudi, pa je ukupan broj preminulih porastao na 189.
Zabeleženo je 157 novih slučajeva zaraze, ukupan broj obolelih je 9.362, a oporavilo se 1.426 ljudi.
Špancima je prvi put posle sedam nedelja dozvoljeno vežbaju napolju, što su mnogi iskoristili – šetaju, džogiraju i voze bicikle.
A sa druge strane Atlantskog okeana situacija je blizu katastrofalne – vlasti brazilskog grada Manausa kopaju masovne grobnice kako bi se izborili sa brojem preminulih.
U Brazilu je do sada zaraženo 92.000 ljudi, a 6.000 je preminulo. Međutim, stručnjaci navode da epidemija tamo tek ubrzava i da će u narednim nedeljama biti sve više preminulih i zaraženih.
Daleko najveći broj potvrđenih slučajeva i dalje je u Americi – 1.104.000, čija je savezna vlada poručila još 100.000 vreća za tela, dok je u staračkom domu u Njujorku 98 ljudi preminulo od posledica korona virusa.
- Kvizovi u doba korone: Kad pabove zameni internet
- Imate korona virus snove? Niste jedini
- Damir Imamović: Sevdah pomaže ljudima da prežive krizu
Iz SAD stiže i neobična, pomalo zastrašujuća slika – advokat Danijel Ulfelder posetio je plaže na Floridi obučen kao smrt. Kako kaže, reč je o protestu zbog preranog otvaranja plaža i popuštanja zabrane kretanja.
U svetu je od korona virusa do sada preminulo više od 238.000 ljudi, a broj zaraženih veći je od 3.346.000, pokazuju podaci američkog univerziteta Džons Hopkins. Oporavilo se više od milion ljudi.
Kakva je situacija u Srbiji?
Ovog vikenda stanovnici Srbije prvi put posle više od šest nedelja imaju mogućnost da izađu napolje, naravno, uz oprez. I dalje je na snazi zabrana okupljanja više od dvoje ljudi na otvorenom prostoru.
Zabrana kretanja za vikend je kao radnim danima – počinje u 18 časova, kada stariji od 65 godina mogu da izađu.
Za one koji tokom vikenda žele u nabavku, beogradske pijace ovog vikenda rade od sedam časova do tri popodne, saopšteno je iz JKP „Gradske pijace“.
- Kako se virus korona širi svetom
- Korona virus: Možete li da se zarazite dvaput
- Korona virus: Šta su respiratori i zbog čega su važni
Bezbednosne mere su manje, ali stručnjaci upozoravaju da ne sme doći do opuštanja građana.
„Ublažili smo mere, to ne mora da nas košta, ali pod uslovom da svi shvatimo da je na snazi zabrana kontakta. Ako se okupljamo i dolazimo u kontakte ugrožavamo sve što je do sada postignuto“, rečeno je na konferenciji za medije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je prethodno za RTS izjavio da ne isključuje mogućnost da krajem sledeće nedelje dođe do ukidanja vanrednog stanja.
Ukratko iz sveta:
- Posle ruskog premijera na Kovid-19 pozitivni su i ministar građevine Vladimir Jakušev i njegov zamenik
- Najveći kazino na svetu u Makau – autonomnom regionu na jugu Kine, poznatom upravo po kazinima – zabeležio je pad profita od 97 odsto u odnosu na prošlu godinu
- U staračkom domu u Njujorku preminulo je 98 ljudi od posledica korona virusa, što je gradonačelnik Bil De Blazio opisao kao „apsolutno zastrašujuće“.
- Vlasti Novog Zelanda apelovali su na građane da otkažu sve žurke planirane za ovaj vikend. Ministar finansija Grant Robinson rekao je da ljudi ne bi trebalo da budu idioti.
- Zabranjeni grad u Pekingu prvi put je otvoren od početka epidemije
- Gradska uprava Madrida građanima je obezbedila pokretne bioskope, koji svake noći idu u drugi krajeve grada, tako da građani sa balkona i terasa mogu malo da se opuste i uživaju u filmovima
- Ekonomisti procenjuju da bi nezaposlenost u SAD mogla da dostigne 20 odsto do kraja aprila, što je samo pet odsto manje nego tokom Velike depresije
- Rusija postala osma zemlja sveta sa više od 100.000 zaraženih. Ostalih sedam su Amerika, Italija, Španija, Britanija, Francuska, Nemačka i Turska. Blizu su Iran i Brazil, sa oko 96.000 zaraženih.
Politika u doba korone
Prvi put posle nekoliko dana obeleženih večernjom bukom nezadovoljnih građana i kontra-reakcijom uz baklje pristalica vlasti, oglasio se ministar policije Nebojša Stefanović, pozvavši građane da poštuju policijski čas.
„Važno je da ostavimo po strani političke i sve druge razlike i da svi poštuju mere Vlade Srbije. Policijski čas nije uveden da bi se neko sprečio da šeta, već isključivo da bi se sačuvalo zdravlje ljudi“, kaže Stefanović, saopštio je MUP.
Nešto slično je danas u Jakovu izjavio i predsednik Aleksandar Vučić, ističući da će biti kažnjeni svi koji krše policijski čas, prenosi N1.
Lider Dveri Boško Obradović je prethodno najavio da će danas u Čačku protestovati u vreme policijskog časa.
„Za mene policijski čas više ne postoji, sve dok plaćenici Srpske napredne stranke, koji se slobodno šetaju i orgijaju po Srbiji u to vreme ne budu uhapšeni“, rekao je Obradović.
Pristalice SNS-a paljenjem pirotehnike u 20.30 časova na krovovima zgrada nekoliko gradova u Srbiji pružili su podršku predsedniku Vučiću.
Reč je o odgovoru na protest „bukom protiv diktature“ tokom kojeg građani sa terasa i balkona lupaju u šerpe i prave buku
Zemun-jedina u ulici, makar sa strane ulice, po dvorištima se čuju šerpe #BukomProtivDiktature @nedavimobgd
Miki Marjanovic @miki_marjanovicSa razglasa upravo dopire “Đilase, lopove” – Savamala
Vlada epidemiologa
Nikad nedeljom
Vlada epidemiologa
S obzirom na političko-mentalnu raspolućenost i omraze u srpskom društvu, gde je jedini kriterijum podele ‘za i protiv Vučića’, model koji bi se možda pokazao najpodesnijim za našu stvarnost bio bi neformalni model podeljenog društva na Kosovu osamdesetih i devedesetih godina.
Takozvana konstruktivna opozicija koja je najavila učešće na Vučićevim izborima očigledno nije ‘treći put’ tako da je i s te strane lakša implementacija modela dobrovoljne segregacije, ili bar koegzistencije netrpeljivosti, gde se ne može drugačije.
Kolika je politička socijalna distanca ni neki model ‘prištinskog korzoa’ (svako svojom stranom ulice), nije nezamisliv, ali teško da baš svako ima svoje kovid bolnice.
Zdravstvo ipak nije ivanjička ‘Nušićijada’, pa da imaju i ‘naša’ i ‘njihova’, kao što nije lako napraviti ni alternativni univerzitet kao na Kosovu nekada. Ili postojeći državni uzeti samo za sebe.
I praksa opozicionog bojkota parlamenta, gde dobar deo bojkotaških poslanika nikada zaista nije napustio zgradu već se samo preselio u njen hol, pokazuje da bi za Srbiju najpodesniji bio bizarni ‘dvodomni parlament’ jer opozicija je od hola napravila ‘drugi skupštinski dom’.
Korona virus je potvrdio i dodatno produbio podele u srpskom društvu.
Pored brige za narodno zdravlje, gde bi bilo nekorektno reći da nije bilo truda i rezultata, režim je pokazao i strukturne slabosti, neustavne ispade, geopolitičku konfuziju, kao i nove domete opskurne propagande.
Opozicija je pokazala stare simptome pogubljenosti i dogmatične kontradiktornosti. Teze o ‘otetoj’ i ‘zarobljenoj’ državi su apsolvirane. Kao i pokušaji definisanje režima – od voluntarizma ogoljene lične vlasti do farsičnog bonapartizma.
Niko bar ne pominje plebiscitarni cezarizam, popularan u vreme Miloševića. Kompetitivni autoritarizam i neliberalna demokratija zvuče opoziciji isuviše meko za ‘kućni logor’ koji je Vučić nametnuo.
Iako se režim tobože ‘razgolitio’, kako tvrde njegovi protivnici, opozicija kao da ne dopušta građanima šansu da glasaju protiv Vučića sad kad se sve valjda svima jasno. Opozicija ne odustaje od ambiciozne misije ‘delegitimizacije’. Iako je problem artikulacije nezadovoljstva režimom urgentan.
Bilo je pored malicioznosti i prilično opravdanih kritika na račun vlasti, nisu se štedeli ponekad i epidemiolozi, ali nije bilo fokusiranosti. Jednostavno – falila je opoziciona vlada u senci.
Opozicija nije imala neku svoju Nadu Čemerlić Adžić, koja bi na konferencijama za medije fokusirano i sa puno autoriteta struke govorila o lošim potezima vlasti i njenog kriznog štaba, ali i državotvorno podržala dobre stvari.
Mišljenje opozicije bilo bi formirano bez afekta, senzibilnim odnosom medicinske nužnosti i demokratske potrebe pokazalo bi se jasnije šta je moguća alternativa.
Doktorku Nadu Čemerlić Adžić pominjemo zato što je ona bila ministarka u senci u vladi u senci premijera u senci Bojana Pajtića, koju je on formirao marta 2015.
Moguće da je ‘vlada u senci’ kao britanski izum podesna samo za dvopartijske sisteme razvijene demokratije kao što je britanski, ali zašto bi bila nepodesna, uprkos svim našim jalovim iskustvima, za društvo podeljeno kao srpsko koje se u suštini svodi na dve masovne pretpolitičke partije (tabora) – ‘za i protiv Vučića’.
Setimo se nekih od kadrovskih rešenja za četrnaest resora Pajtićeve vlade u senci: Dragan Šutanovac bio je na čelu ministarstva unutrašnjih poslova, dok je Gordana Čomić predvodila ministarstvo odbrane, Nataša Vučković bila je zadužena za spoljne poslove, Zoran Lutovac za evropske integracije, ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu predvodio je predsednik opštine Paraćin Saša Paunović.
Ministar saobraćaja ‘u našem timu koji unosi svetlost u Srbiju’, kako je Pajtić reklamirao svoj ambiciozni projekat, bio je Dragoslav Šumarac, sport i omladinu je predvodila Nađa Higl, Miodrag Stojković bio je zadužen za prosvetu i nauku, dok su kultura i informisanje pripali Jelena Balašević.
Vlada u senci je formirana u vreme proslave četvrt veka obnavljanja rada DS, iako Dragoljub Mićunović smatra da to nije bilo nikakvo obnavljanje, već da je napravljena sasvim nova stranka.
Naprednjaci su izrazili nadu da će vlada u senci DS ostati najdugovečnija vlada u senci u savremenoj političkoj istoriji, dok je SPS ocenila da je formiranje vlade u senci DS samo jedan u nizu marketinških poteza sa namerom da se pažnja javnosti skrene sa reformskog kursa i uspeha koje Vlada Srbije postiže.
Prvu vladu u senci nakon uvođenja višepartizma formirala je 1993. Srpska radikalna stranka nakon razlaza sa socijalistima.
Radikali su podršku usvajanju budžetu te godine uslovljavali kadrovskim promenama u vojsci, što je bio uzrok razlaza sa socijalistima.
Pošto nije bilo raspoloženja da im se izađe u susret – SRS je obznanila svoje političke ambicije i formirala vladu u senci.
Interesantna je vlada u senci DSS iz 2002. Tada se ova stranka nije još toliko stidela svog učešća u Petom oktobru, niti je bila antievropska, pa je njen premijer u senci Dragan Maršićanin probao da je predstavi kao zaista reformsku i evropsku alternativu menadžerskoj vlasti Zorana Đinđića.
Gotovo da su dirljive reči Dejana Mihajlova, šefa poslaničke grupe DSS, izbačene iz Skupštine Srbije, maltene primenjive i kad bi Savez za Srbiju sad formirao vladu u senci, pa i koalicionu sa Pokretom slobodnih građama, Inicijativom Ne davimo Beograd i Tadićevim socijaldemokratama.
Dakle, Mihajlov je tada govorio: ‘Vlada u senci radiće na promeni sistema kako bi država i društvo funkcionisali bez obzira na političke partije. Sve što budemo radili biće obavezujuće za DSS, kada bude participirao u nekoj budućoj vladi.’ Vlada u senci DSS predstavila je svoj program tek nako sto dana od osnivanja, i to nakon objavljivanja Koštuničine odluke da se kandiduje na predsedničkim izborima u Srbiji. Predsednik DSS Vojislav Koštunica tada je još imao jak petooktobarski rejting.
Formiranje ‘paralelne vlade’ bilo je planirano i za ‘Preobraženjski miting’ opozicije u Beogradu avgusta 1999, ali do toga nije došlo, između ostalog i zato što se na tom skupu nije pojavio Dragoslav Avramović, koji je bio viđen za njenog šefa.
Vlada u senci Saveza za Srbiju razjasnila bi javnosti nedoumice oko ove koalicije. S obzirom na rejting DS u toj koaliciji, Zoran Lutovac bi ponovo možda dobio resor za evropske integracije koje nisu baš deveta rupa na svirali ove koalicije, ali nisu neprikosnoveno ni prva.
Cinična je briga naprednjaka ophrvanih opravdanim nihilizmom da su niko i ništa bez Vučića, za stanje demokratije u DS.
Ali, DS iako je simbolički bitna, iako se još vodi borba za njenu dušu i iako još ima reskolnički potencijal – ona je tek četvrta po snazi u Savezu. Bilo bi politički logično da Dragan Đilas kao neformalni lider opozicije bude protivkandidat Vučiću na predsedničkim izborima 2022.
Mada, ako bi u hipotetičkoj vladi u senci Saveza za Srbiju Dragan Đilas bio premijer u senci, onda bi to bio znak da se ipak traži ‘novi Koštunica’ u rasponu foto robota – od sudije Majića do episkopa Grigorija.
Ili pre, ako treba, daj nekog popularnog komičara i satiričara, nego nekog akademika koji bi protiv Vučića prošao za nijansu lošije nego što je Bora Pekić prošao protiv Šešelja na dopunskim izborima u Rakovici.
Mnogo toga bi bilo jasnije ako bi Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova te vlade u senci, a možda bi čak jača poruka bila da Boško Obradović bude ministar prosvete, a ne policije.
Možda će Savez za Srbiju takvu vladu formirati kad izlazak na sledeće predsedničke izbore bude uslovio i vanrednim parlamentarnim, ali upravo zbog kompetentnog ministarstva zdravlja u senci šteta je što takve vlade nema danas. Bilo bi interesantno čuti i ministre vojske, policije, trgovine i prosvete u senci.
Režimska propaganda ne bi mogla da ignoriše tu vladu, što bi joj sigurno, uprkos omalovažavanju, dalo publicitet.
Ideju sam izneo jednom opozicionaru i na pitanje koga bi postavio za ministra zdravlja u senci, on mi kaže da bi zamolio epidemiologa Zorana Radovanovića, iako je u penziji, da se simbolički prihvati tog posla i predloži tim; ’em je vrstan stručnjak, em je demokrata’.
Bilo bi jako neiskreno i demagoški ako bi cela vlada u senci bila nestranačka – takozvana ekspertska.
Kad bi Platon danas pisao ‘državu’, najviša forma vlasti ne bi bila vlada filozofa, već vlada epidemiologa.
Iako limitirana, vlada u senci bi u ovakvoj situaciji bila dobar marketinški potez koji bi dinamizirao razvoj događaja i prikazao opoziciju kao snagu koja sem frustriranosti može da ponudi i alternativu. Tačnije da ponudi alternativnu stabilnost sa programom i kadrovskim rešenjima koja obavezuju i ulivaju poverenje.
Ako nema vlade u senci, možda bi opozicija mogla da kaže bar ko bi bili ‘(ko)oministri’ ako Vučić o kukovom letu prihvati predlog prelazne vlade koja bi stvorila uslove za fer i demokratske izbore.
Komentari (2)