Kamenčić u cipeli
Da bismo razumeli Vučića kao predsednika države Srbije i ako hoćemo da bolje razumemo samu ceremoniju prelaska iz političkog agregatnog stanja premijera u agregatno stanje predsednika, moramo se, dragi čitaoci, vratiti u 2013. godinu, u vreme kad su u Srbiju stigli posmrtni ostaci kralja Petra Drugog.
03. jun 2017. 14:00
Meni je od poziva za obnovu monarhije tada bila interesantnija jedna slika iz kapele u Belom dvoru. Na njoj su, tokom opela, jedan pored drugog sa svećama, bili socijalistički premijer Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević. Ta slika kao da je bila naknadna pobeda zaboravljenog Vidovdanskog sabora iz 1992. godine, kad je Aleksandar prvi put došao u zemlju. Tim povodom patrijarh Irinej je izjavio da bi parlamentarna monarhija bila korisna za Srbiju, te da Srbiji nedostaju car ili kralj. Tada nisam bio baš siguran da li je Irinej u podtekstu mislio na cara ‘putinovskog’ konteksta i karaktera, ili je bio na idejama Vidovdanskog sabora. O Vučiću, realno, retko ko je tada još razmišljao ‘caristički’. A mnogi su i mislili da ih je Bajčetinac oslobodio ‘cara Borisa’ i vratio Srbiju čarima republikanizma. Kad ne lezi vraže.
Tu kod posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog, Oliver Antić, tada pravni savetnik predsednika, rekao je da Nikolić ‘priprema teren da jednog dana bude logično da dođe do monarhije i da je sada, kao ujedinitelj, neka vrsta zamene za kralja’. Malo bi stvarno bilo istorijski bizarno da je pripremao teren za još jednog kralja Aleksandra. Dačić je onda u kapeli vešto replicirao da on kao levičar i republikanac vraća kralja Petra Drugog, i da njemu kao premijeru monarhija ne smeta. Kao što mu, verovatno, ni 2017. ne ni smetala ako bi bio premijer. Na kraju je ispalo da su se i jedan i drugi, i Toma i Ivica, malo šalili. Mada su, možda i nenamerno, otvorili velike teme. Videlo se to sad kad je Vučić polagao zakletvu i kad je ceo šou imao neki pseudomonarhistički utisak. To samo po sebi ne mora biti ništa loše ako su stvari ustavno definisane pa predsednik simbolički malkice kompenzuje i monarha. Tako je i u ozbiljnijim republikama od naše. Ali, kod nas su stvari ustavno vrlo konfuzne, neurotične, i pogodne za ‘šetanje moći’. Vučić je u prvom govoru kao predsednik, (govor možemo smatrati i programskim), najavio i veliko otvaranje ustavnog pitanja, a ukoliko se to zaista povezuje sa evropskim integracijama onda je, valjda, ‘erdoganizacija’ predsedničke funkcije apsurdna. Ili će na kraju ispasti da je ‘kancelarski’ sistem ipak najmiliji Vučiću. Da ste Ivica Dačić da li biste bili strpljivi i čekali da baš vi budete prvi predsednik Srbije izabran u parlamentu, ili da čekate da budete predsednik neke naprednjačko-socijalističke ‘krovne’ organizacije po principu ‘više od koalicije, manje od sjedinjenja’. Nervoza nije mala. Čak i socijalisti koji su prvi od stranaka u vrh primili LGBT osobu, svašta sad govore o Ani, misleći o Vučiću. Bar onako kako Zorana misli o Ivici kao mogućem novom premijeru.
Inače, raport na danu zakletve podsetio je i na političke, ne samo trupne, kvalitete generala LJubiše Dikovića, koji je pokazao da zna da traje, a taj dan on je bio unikatna spona između Vučića i Tadića jer Dikovića je Tadić postavio na to mesto.
Sad kad je Tomislav Nikolić otišao, otišlo je i njegovo najubojitije (s vremenom i jedino) političko oružje, a to je stalna pretnja da jednog dana kao predsednik može dovršiti famoznu ‘Platformu o Kosovu’. Sad kad nema te pretnje, Vučić može da otvori ‘unutrašnji dijalog’ po pitanju Kosova. Ako je prvi Vučićev predsednički dan pokazao naš pseudomonarhizam, poslednji Tomini predsednički dani pokazali su refeudalizaciju. Patrijarh je osveštao Nikolićevu bogomolju u Bajčetini čime se nastavljaju VIP bogosluženja u stilu trona i oltara. Još u vreme onog opskurnog štrajka glađu 2011. kao opozicionar Nikolić je tražio VIP pričešće – da ga pričesti patrijarh, a ne lokalni paroh. U mozaičko kanonsko nasleđe u Bajčetini utisnut je trag našeg doba. Kao i u celu tu ceremoniju. Šteta što u bajčetinskom mozaiku nije i čin Tomine ostavke na mesto predsednika SNS. Ostavio je ipak Nikolić kamenčić u Vučićevoj cipeli, koji će ga žuljati čak i ako posluša apel Miloša Vučevića i ne napusti SNS. Jer ako se pravi farsa oko premijera, bar ne mora oko predsednika SNS.
Danas, kad slabo šta vredi i Bakirova i Vučićeva partija šaha na Kališu i apsolutno razumevanje na N1 televiziji, slabo šta vrede i Nikolićeve reči iz 2013. za sarajevsku televiziju (BHT) – ‘Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici’. Možda zvuči kao relativizovanje, ali nije bez osnova Nikolićeva teza ‘o genocidnosti svih ratova na prostoru bivše SFRJ’. Posebno ako je kaže čovek koji je smatrao da će svaki srpski domaćin sutra s ponosom reći da u kući ima Šešeljevu ‘Ideologiju srpskog nacionalizma’. Upravo u pomenutom intervjuu, Nikolić je kazao kako su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci, iako neki od njih ne vole da ih tako zovu. Posle su ga kritikovali Srbi s obe strane Drine, mada svaki Pero ili Rade koji iz Republike Srpske dođe u Srbiju odmah postaje Pero Bosanac ili Rade Bosanac.
Vešt je ponekad Nikolić. Nije sve gaf. Pored mosta ‘Bratoljuba’ koji ‘kroti Drinu’ spajanjem obala Drine između LJubovije i Bratunca, i koji će biti dvanaesta ćuprija na Drini, govorio je Nikolić dvosmisleno kao što je Stjepan Mesić ponekad umeo. To da će dve obale ‘biti jedno’ može biti i u Evropskoj uniji i u ‘Velikoj Srbiji’. Tek kad čujemo ponovo Nikolićev govor iz Kumanova 2012, na sto godina od Kumanovske bitke, vidimo koliko su se srpsko-makedonski odnosi srozali i kako je Zaev postao ‘Šiptar’ maltene kakav Milo nikad nije bio ‘Turčin’. Kao da Aljbin Kurti ne bi Vučiću zamenio najmanje Maju i bio njegov DŽaferi kad bi kosovski Albanci nekim čudom neviđenim odlučili da se vrate u Srbiju, ili da iz nje nikad nisu odlazili.
Kako je samo Nikolić imao razumevanja za ‘stidljivije’ učešće makedonske strane u samom činu obeležavanja Balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Nikolić je 2012. u Makedoniji pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, kao da su u Kumanovu tada bili i oni konobari iz skopskog restorana ‘Dva jelena’ koji su nekad davno prebili bahate NATO vojnike, pa ih je posle Šešelj s Nikolićem i Vučićem primio u Centralnoj otadžbinskoj upravi u Zemunu. Šešelj je tada, što se tiče makedonskog otpora NATO, pogodio kao što je pogodio da će Mila Đukanovića zadesiti Norijegina sudbina. Da će ga Amerikanci pustiti niz vodu kad im ne bude trebao. Eto, pre neki dan je umro bivši panamski diktator Norijega, a Milovo ‘dugo puštanje niz vodu’ mnogo je nekako nežnije nego što je Šešelj predviđao. Setite se maja 2011. kad je glavni utisak samita iz Bečića bio taj da je Bil Klinton napravio lapsus i Crnu Goru pomešao sa Makedonijom. Ruku na srce, u suštini to je isto kao kad frontmen Partibrejkersa Zoran Kostić Cane na koncertu u Valjevu pozdravi Kraljevo.
Tramp je ‘oduvao’ (gurnuo) crnogorskog premijera Duška Markovića na NATO samitu u Briselu. Ali, zato su svi primetili da je Crna Gora u NATO. Setimo se kako je Berluskoni sklonio ‘visokog’ Šutanovca, ili da je maltene sutradan nakon posete crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića Vol Stritu i njegovog simboličnog udarca čekićem počela SEKA – svetska ekonomska kriza.
Evo kako smo neprincipijelni: Predsedavajući Vojnog komiteta NATO Petr Pavel, u intervju za portal ‘Juropijen vestern Balkans’ pre neki dan je istakao da čelnici Alijanse smatraju da je Zapadni Balkan kapija Evrope napominjući da je srpski nacionalni izbor da li će sarađivati s Rusijom, da to ‘ne ometa odnose Srbije s NATO i da tu ne vidi kontradikciju. A, samo pre koji mesec smo ga optuživali kako nam preti i hoće da nas zbriše u savezu s našim balkanskim dušmanima.
U danu Vučićeve zakletve instinktom samoodržanja okupili su se na ulici lideri opozicije. Šutanovac je imao sreću da je u Americi, tamo se sreo sa žanrovski sugestivnim Brajanom Hojtom Jiem, pa je tako odsustvovao iz ad hok replike ‘Saveza za promene’ koja je taj dan mogla da se zove Koalicija ‘Naknadna pamet!’
Setimo se katarzičnog govora koji je Petar Mlakar, jedan od članova Lajbaha, održao u Beogradu na koncertu 1997: ‘Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao Sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…’.
Eto, možda i baš zato ‘Miroslavljevo jevanđelje’.
povezane vesti
komentari (10)
03. jun 2017.
03. jun 2017.
03. jun 2017.
03. jun 2017.
03. jun 2017.
03. jun 2017.
– See more at: http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=347489&title=Kamen%c4%8di%c4%87+u+cipeli#sthash.F8DbiOeH.dpuf