Jeste da su Bajdena „mediji proglasili za pobednika“, što je formulacija koju su koristili i njegovi politički protivnici i mrzitelji, ali i sami ti mediji, i da pobeda još nije zvanično saopštena.

„Skeptike“ su prošle nedelje mogli da razuvere i članovi izborne komisije koji su objavili da nema govora o milionskoj krađi glasova.

Tramp, čije su tvrdnje da je on pobedio, kako se ispostavlja, bile strategija za pokušaj da se posle primopredaje nekako zadrži u političkom životu, te je zvaničnike počeo da smenjuje. Izgleda iz inata. Jer ni te smene više ništa ne mogu da promene u njegovu korist.

Mediji jesu sebi puno toga dali za pravo, svrstavši se uz Bajdena i u izbornoj noći. O njihovom „raspoloženju“ puno govori prilog Bi-Bi-Sija čija je suština, naizgled, slatko-opuštajuća pričica da se sa odlaskom Trampa u Belu kuću vraćaju kućni ljubimci.

U stvari, suština je da je Tramp toliko grozan da ne voli ni mace i kuce – da ne govorimo o bakama i dekama, što bi rekao njegov ovdašnji ucveljeni pristalica – kojih je na američkom dvoru bilo za vreme svih prethodnih administracija, otprilike sto godina unazad.

Štaviše, ne treba se radovati samo ulasku Bajdena u Belu kuću, već i njegovih pasa koji na Tviteru, svaki pojedinačno, imaju po više desetina hiljada pratilaca.

Isto važi i za životinje u vlasništvu nekih ranijih predsednika. I gde je sada tu razlika između „slobodnog sveta“ i prezrenog Turkmenistana, čiji je predsednik Gurmanguli Berdimuhamedov neki dan u Ašhabadu podigao zlatni spomenik svom psu?

Smijka će reći da je slobodan svet sam odabrao da postane fan Bajdenovih, Obaminih i Klintonovih mačaka, pasa i konja, dok su potlačeni Turkmenistanci prisiljeni da obožavaju Berdimuhamedovljevog ljubimca. Ne bih baš stavio ruku u vatru da je tako.

Pre će biti da je način ispoljavanja idolopoklonstva stvar kulture i duha vremena. Može biti da je sirotim Turkmenistancima kroz vekove usađeno bizarno poštovanje vođe.

Kada je Berdimuhamedov pre nekoliko godina napisao jednu od svojih brojnih knjiga, a ta je bila o čaju, zvaničnici kojima je njene primerke na svečanosti poklanjao zaista su izgledali srećno dok su je preuzimali iz njegovih ruku i celivali je, što se u Turkmenistanu čini još jedino sa Kuranom.

Dok Turkmenistanci tako vole vođu, slobodni svet bulji u fejsbuke i tvitere sa pratećim selebritijima u koje, eto, spadaju i kućni ljubimci predsednika, kao telad u šarena vrata.

Ipak, razlika je u tome što se na Zapadu vlast može promeniti na izborima, što je u Turkmenistanu izgleda nezamislivo. S tim što je opravdano pitanje predestiniranosti kandidata na Zapadu, posebno u SAD, dalekih od narodne volje.

Nama, u Srbiji i komšiluku, mimo maca i kuca, moglo bi biti zabavno i generalno sa novom američkom administracijom.

Nekako je, naime, ispod radara prošla informacija da su Bajden i Boris Džonson prošle nedelje u telefonskom razgovoru našli vremena da prozbore koju čak i o Zapadnom Balkanu.