Foto: Stanislav Milojković

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, hajde da konsultujemo Vikipediju da bi se obavestili kako nastaje kancer.

„Maligni tumor“ – piše u Vikipediji – „zloćudna tvorevina ili rak vrsta je tumora koja ugrožava život pacijenta, jer prilikom širenja urasta u zdravo tkivo i razara ga, a širenjem putem limfe i krvi stvara presadnice ili metastaze u udaljenim organima“.

Kad se „ono najgore“ dogodi, džaba je da normalne ćelije (koje su „više nego ubedljiva većina“) – ako bi umele da govore – stanu naricati „nepravda, nepravda, mi smo pristojne i imamo sve zube, a ove maligne nas teraju u grob“.

Pojava neoplazmi (eufemizam za rak) znak je da nešto nije u redu sa celim organizmom, da je narušena neka ravnoteža i da su zakazali kontrolni mehanizmi koji sprečavaju nekontrolisanu deobu malignih ćelija.

Istorija Srbije u poslednjih trideset i kusur godina ima mnogo sličnosti sa istorijom neke maligne bolesti.

Nije ta istorija ni pre kraja osamdesetih bila nešto naročito benigna – daleko od toga – ali je (bar u vremenima koje pamtim) postojala kakva takva ravnoteža i kakvi takvi kontrolni mehanizmi (od kojih je najefikasniji bio pendrek).

Pa da – bezbeli će graknuti podfamozni lumeni – kužimo da pisac hoće da kaže živeli smo dugo i srećno, dok se nije pojavila maligna ćelija, Milošević, a oko nje se okupilo još mnogo ćelija i onda je mast mic po mic otišla u propast.

Budući da za razliku od ćelija raznoraznih tkiva, podfamozni lumeni i njihova braća imaju moć govora (što ne znači i sposobnost mišljenja), Podfamoznost (u najširem smislu te reči) smatra (i govori) da ona s pojavom malignog Miloševića (i potonjih satrapa) nema ništa, da je ona, je li, normalna, da pere zube, a da joj sreću kvare maligni individuumi.

Neće biti da je tako.

Kao što napred rekosmo, pre nego što postanu maligne, sve su ćelije normalne, a neke od njih postaju maligne tek kad se naruši ravnoteža u metabolizmu i kad zakažu telesni regulacioni mehanizmi.

Ako se neko još uvek seća – tri četiri godine pre nego što se relativno benigni bankar i aparatčik, Milošević, pretvorio u malignog satrapa – i brzo metastazirao na sve četiri strane sveta – srpske benigne društvene ćelije nisu reagovale – ili su reagovale mlako – na poplavu sumašedših autora, neretko doktora nauka, koji su stupce ondašnjih novinčina punile halucinacijama o Srbima kao narodu najstarijem i o srpskom pravu na sve što Srbi požele.

Sad će graknuti militantno krilo Podfamoznosti.

A zašto, napraviće pitanje, ne stisneš muda pa ne napišeš nešto o malignoj ćeliji zvanoj Vučić.

Evo zašto.

Zato što se kancer može izlečiti samo u prvom, nipošto u terminalnom stadijumu.