Orvel „1984″

Književnost: Zašto bi Orvelova „1984″ mogla da govori o današnjici

Čitanje 1984, klaustrofobičnog romana Džordža Orvela o totalitarizmu i dalje izaziva šok.

Prvo kreće prepoznavanje: mi prepoznajemo šta on opisuje.

Dvomisao (dve kontradiktorne misli koje imamo istovremeno u glavi), Novogovor, Policija misli, Ministarstvo ljubavi koje se bavi izazivanjem bola, očaja i slama svakog disidenta, Ministarstvo mira koje objavljuje rat, mašine za pisanje romana koje izbacuju pornografiju da bi zaokupili mase: Orvel nam je otvorio oči kako funkcionišu režimi.

Danas su društvene mreže te koje sakupljaju svaki potez, kupovinu, komentar koji obavljamo na internetu.

Ali danas možemo da čitamo 1984 drugačije: sa nervoznom svesnošću, mereći gde smo trenutno, naše zemlje i naš svet, na mapi puta do pakla koji je Orvel opisao.

Proročanski?

Možda.

Ali uzbudljivo, potresno, kreativno, neporecivo i korisno?

Oh, da.

Knjiga objavljena 8. juna 1949, napisana u ruševnom krajoliku sveopšteg rata, u zemlji gladnoj, umornoj i sivoj, deluje relevantnije danas nego ikada pre, zato što nas Orvelova 1984 takođe i naoružava.

Knjiga, sa dezorijentišućom prvom rečenicom:

Bio je vedar i hladan aprilski dan: časovnici su otkucavali trinaest sati„, definiše neobične karakteristike savremene tiranije.

Vinston Smit, protagonista, radi kao cenzor u Ministarstvu istine na stalnom ažuriranju istorije da bi se uklapala u sadašnje okolnosti i promenljiva savezništva.

Njega i njegove kolege kao masovni kolektiv kontroliše svevideće i sveznajuće prisustvo zvano Veliki brat.

1984 televizijski ekrani gledaju vas, a svi špijuniraju sve druge.

Danas su društvene mreže te koje sakupljaju svaki potez, kupovinu, komentar koji obavljamo na internetu i hrane sveznajuće prisustvo u našim životima koje može da predvidi svaku našu preferenciju.

Zasnovani na našim potrošačkim izborima, gde je korisnik roba koja se stavlja na tržište, sakupljanje tih preferencija za političke kampanje sada izvitoperuje demokratiju.

Orvel je dobro znao da su represivnim režimima neprestano potrebni neprijatelji.

U romanu 1984, on je pokazao kako oni mogu da ih stvaraju arbitrarno uzburkivanjem osećanja naroda kroz propagandu.

Ali u opisu „Dva minuta mržnje“, on je predvideo i način na koji funkcioniše rulja na internetu.

Primoran da gleda nasilni film (kao i svi ostali), Vinston Smit primećuje: „Užasna stvar u vezi sa Dva minuta mržnje nije ta što si primoran da igraš ulogu, već što je nemoguće izbeći da se uključiš“.

„Grozomorna ekstaza straha i osvetoljubivosti, želja da se ubije, muči, da se razbijaju lica maljem, činilo se da struji kroz čitavu grupu ljudi poput električnog napona.“

Sada se uzburkivanjem tih emocija bave političke, verske i trgovinske organizacije.

Orvel je neverovatno dobro prepoznao voljno saučesništvo u mržnji koje takvi pokreti mogu da izazovu: i, naravno, Vinston isto prepoznaje u samom sebi.

A posredno bismo mogli i mi, u sebi samima.

A potom je tu i Orvelov legendarni diktator Veliki brat: podjednako apsurdan koliko i zastrašujući.

Orvelovo pisanje ukorenjeno je u borbama između velikih „izama“ koji su izvitoperili Dvadeseti vek.

On se borio protiv fašizma kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu (verujući da je pacifizam luksuz za koji plaćaju drugi), ali je uvideo prazno obećanje komunizma, kad je antistaljinističku grupu za koju se borio počela da proganja prostaljinistička frakcija.

Iz prve ruke se uverio u samozavaravanje iskonskih vernika.

Danas imamo novi set „izama“, kao što su nacionalizam i populizam, koji funkcionišu putem mobilisanja najopasnijeg od svih osećanja – prezira.

I gdegod da pogledate u savremenom svetu, na poziciji moći su „jaki“ muškarci.

Svima je zajednička ista potreba za gušenjem opozicije, fanatičan teror nad bilo kakvim neslaganjem i samopromocija.

Velika braća više nisu vic, već se slobodno šetkaju ovim svetom.

Dva plus dva jednako pet

Ali najveći užas u Orvelovoj distopiji jeste sistematsko iskorenjivanje značenja iz jezika.

Režim želi da izbriše reči, ideje i osećanja koja ona otelotvoruju.

Njegov pravi neprijatelj je stvarnost.

Tiranije žele da onemoguće razumevanje stvarnog sveta: one žele da ga zamene prividima i lažima.

Prvi odvažni čin pobune Vinstona Smita bio je da se sakrije od svevideće kamere i počne da piše dnevnik – da sastavi vlastito svedočanstvo o samom sebi i svom unutrašnjem svetu.

On je bio svestan da ga pisanje i opisivanje čine podložnim za smrtnu kaznu ako ga otkriju.

Kad ga konačno slomi tortura, on se slaže da je „dva plus dva jednako pet“.

On je otkrio da oni zaista mogu da se „uvuku u vas“ i „nešto je ubijeno u vašim grudima; spaljeno, kauterizovano.“

„Dva minuta mržnje“ u romanu 1984 mogli bi da se protumače kao anticipiranje načina na koji funkcioniše internet rulja danas.

Teror u romanu 1984 je iskorenjivanje sebe i uništavanje sposobnosti da se prepozna stvaran svet.

U Orvelovom delu ne postoji savremeni ili neobavezni relativizam: on razume koliko je teško prikazati stvari onakvima kakve jesu.

Međutim, ova priča savršeno dočarava teror sveta u kom ljudima ostaje sve manje i manje reči za korišćenje i čije razmišljanje izobličuju ideologije.

Svuda u svetu gde vladaju tiranije, roman 1984 je zabranjen, ali se, naravno, piratizuje.

A prodaja knjige skočila je u nebesa i u zemljama koje se smatraju stabilnim demokratijama.

U Indiji, Velikoj Britaniji, Kini i Poljskoj, ljudi se okreću romanu 1984.

U SAD, prodaja je skočila dok su ljudi tražili način da se izbore sa stvarnošću Trampove administracije.

Ne možete da razdvojite Orvelovo delo od samog čoveka.

On se sve više doživljava kao neka vrsta sveca, ali kako bi se on samo smejao da vidi svoje kipove koji niču na svakom koraku.

Njegovi stavovi prema feministkinjama (mada ne i ženama), vegetarijancima i drugim grupama ne bi prošle test danas.

Ali on je bio čovek koji je živeo vlastita uverenja.

Učinio je sebe istinski siromašnim; borio se za ono što je mislio da je ispravno; bio je nepokolebljivo velikodušan i ljubazan prema kolegama piscima, a opet je učio sebe da svet vidi onakvim kakav jeste a ne kakvim bi želeo da bude.

Nikad nije bio pokoran i forenzički je na videlo izvlačio najgore iz sebe da svi to vidimo.

Njegov uzdržani integritet bio je jedinstven.

Ne živimo samo u svetu koji su transformisali Orvelovi uvidi koliko oni utiču na to kako doživljavamo represiju.

Ali roman 1984 je i priručnik za teška vremena.

Znanje je neka vrsta snage, a svi smo mi na probi.


Džin Siton je profesorka istorije medija na Univerzitetu u Vestminsteru i direktorka Orvelove fondacije.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares