Zoran Panović

Dani su česti

UGS „Nezavisnost“ imala je sindikalne novine baš pod imenom „Nezavisnost“. I tamo nas primi Grujica Spasović. Znao sam ga po novinarskom imenu, a tada sam ga i upoznao. I Gruja nam kaže da je lepo što se kao mladi ljudi zalažemo za demokratiju i da će biti saradnje „Protesta“ i „Nezavisnosti“, ali da bi on o nečemu drugom kad smo već došli. Onda nas je obavestio da s grupom prekaljenih novinara sprema nove dnevne novine i da mu trebaju mladi ljudi. Pa je zaključio – kad vidite prvi broj na trafikama, dođite.

I 9. juna 1997. na trafici ispred Studentskog doma „Karaburma“ ja vidim i Danas. Pročitam impresum. Odem u Ulicu Vatroslava Jagića i javim se Grujici. Ona dvojica kolega s kojima sam išao u „Nezavisnost“ nikad nisu došla u Jagićevu. Gruja me pošalje u podrum kod Radeta Veljanovskog, urednika unutrašnje rubrike. Rade me odmah pošalje na mučne pregovore SPO i DS oko sudbine Studija B. I to je bio moj prvi tekst za Danas.

Iz mitske Jagićeve pamtim pečaćenje Danasa koje je pored demonstracije represije i gušenja medija bilo i velika nenamerna marketinška infuzija od strane režima za neizvestan medijski projekat, a od lepših stvari iz Jagićeve sećam se praćenja Mundijala u Francuskoj sa kolegama iz sportske rubrike – Perom Cvijićem, Živom Vekeckim i Srđanom Valjarevićem. Finale Jagićeve bilo je 24. marta 1999. kad je uredniku Mišku Jaukoviću kolega iz Rojtersa javio da su motori aviona upaljeni i u Indžirliku kamoli u Avijanu i da više nije pitanje dana već sata. U vojsku sam otišao iz Jagićeve, a iz nje se vratio u Alekse Nenadovića, gde se Danas tokom NATO agresije preselio u mnogo bolje prostorije iznad restorana „Lovac“.

Nema svaki glavni urednik situaciju da u njegovom mandatu dođe do suštinske promene vlasti. Grujici Spasoviću (2000) i mojoj malenkosti (2012) se zalomilo.

Za Dragoljuba Dražu Petrovića ne mogu da garantujem da će mu se to desiti, ali mu se za njegovog vakta desilo u mini-verziji ono što se desilo Mihalu Ramaču – novi Ustav. Draži doduše samo referendum o usklađivanju Ustava u oblasti pravosuđa sa EU. Da ne budem ciničan, ali ako bi samo čekao na promenu vlasti, moguće da bi Draža u bilansu bio najdugovečniji glavni urednik. Ne samo Danasa.

Meni se zalomilo da 2012. bude negde na pola staža kao glavnog urednika. Zahvatio sam skoro četiri dekadentnije godine DS i Tadića i četiri uslovno liberalnije godine SNS i Vučića (ali i Nikolića, što nije nebitno jer se on, ispade posle svega, držao Ustava ko pijan plota). Sad deluje nadrealno da je Vučić u vreme dok sam bio glavni urednik pisao i autorske tekstove za Danas i došao da poseti redakciju i da intervju. Na moje pitanje da li bi zbog „složene istorije odnosa“ možda mogao da učini neki gest – on mi je odgovorio da će se izviniti za devedesete i odnos prema Danasu. I to je uradio.

Bilo je to neprijatno i mnogim naprednjacima, ali i mnogima sa ove takozvane naše strane. I svima je bilo lakše kad su stvari krenule ponovo po principu „mi“ i „oni“. Iako se prvi šok desio decembra 2010. kad se Vučić pojavio na promociji knjige bivšeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija „Kad ovacije utihnu“, koju je objavio Dan graf – izdavač Danasa. Na šok i nevericu nekih neobaveštenih danasovaca otkud on ovde, neko lucidan je odgovorio – „Vučić je s mladine strane.“ Jer po dogovoru, pola gostiju je zvao Danas, a pola američka ambasada u Beogradu.

Za vreme mog glavnourednikovanja Srbija je propustila dve velike šanse: Prva je bila strateška saradnja DS i SPS, ali se pokazalo da Tadić i Dačić nisu bili kadri da iznesu tu veliku ideju (ako izuzmemo morbido „mirenje u dva bola“, za Slobom i Zoranom), a druga propuštena šansa bila je da Vučić posle 2012. od SNS napravi veliki LDP, tačnije široku narodnu liberalnu partiju. Podržao sam obe stvari (što ne znači relativizaciju prošlosti, naprotiv), znajući da većina, i tamo i vamo, ipak želi ono „mi“ i „oni“.

Za mog vakta najveća ekskluziva koju sam obezbedio bila je vest da jedna zapadna zemlja sprema rezoluciju o Srebrenici koju će izneti pred Ujedinjene nacije. Par dana kasnije smo poentirali da je to Velika Britanija. Sve bitne ekskluzive koje smo objavili dok sam vodio list uverili su me da su u novinarstvu uvek bitniji izvori, intuicija i srećni splet okolnosti nego takozvano istraživačko novinarstvo, jer novinari ipak nisu detektivi.

Bilo je u moje vreme i manjih i većih promašaja (i mojih i tuđih), a kao najbizarniju grešku pamtim kad se umesto slike norveškog pisca Karla Uvea Knausgora (uz tekst posvećen njemu) pojavila slika predsednika Fudbalskog saveza Srbije Toleta Karadžića.

U Alekse Nenadovića se često kvario lift. Mnogi političari i ambasadori penjali su se uzbrdo na peti sprat. Ali, paradoksalno, uprkos malom blamu to nam je davalo izvesnu psihološku prednost prilikom izrade intervjua. Kad ih sačekamo onako zadihane i znojave.

Nisam kao glavni urednik uspeo da ukinem rubriku „Dopisnica“ (otpori su bili veliki), i uvedem rubriku „Ispod Basare“, ali sam uspeo da uvedem neke druge nove rubrike. Najdraže mi je Basarino „Famozno“, koje kao dnevna kolumna ulazi u anale novinarstva.

Nisam uspeo da privedem Basaru da sa Jelenom Karleušom napravi foto-sešn za novogodišnji kalendar (12 fotki, za svaki mesec). Karleuša je pristala i bila u redakciji na dogovoru, pristao je i Basara, ali izjalovilo se. Uspeo sam da umotam Danas (uz podršku Draže Petrovića) u dodatak povodom koncerta Metallice na Ušću, da stavim Nila Janga i Boing Iron Maiden: Flight 666 na naslovnu stranu, kao što mi je drago kad danas ljubiteljima Basare i Miljenka Jergovića mogu da pojasnim da je njihovu prepisku od koje su nastale tri knjige inicirao Radivoj Cvetićanin za jedan novogodišnji broj koji smo zajedno radili i koji smatram retko uspelim konceptom.

Uvek sam najviše voleo da pišem za Vikend Danas, koji je pasionirano uređivao Zdravko Huber. Ime moje kolumne subotom „Nikad nedeljom“ smislio je Rade Cvetićanin, a on me je naterao da pišem čak i TV kritiku iako tada nisam imao televizor. Snaći ćeš se, rekao mi je. Pa se to oteglo (kasnije i sa televizorom) do tačke da sam za TV kritiku „Rafali u kamenolomu“ od Ranka Munitića dobio nagradu „Dušan Duda Timotijević“.

Film Dejvida Finčera „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“ (2008) inspirisan je klasičnom pričom F. Skota Ficdžeralda iz 1920-ih godina o čoveku koji se rodio kao starac i s godinama postaje sve mlađi. Glumi ga Bred Pit. Ovih dana povodom četvrt veka Danasa vraćam se upravo tako – melanholično – unazad korak po korak, ka nultoj tački Danasa. Ali se i Srbija vratila kao Bendžamin Baton u nultu godinu višepartizma – 1990. Krug se zatvorio.

Nekad su seoski momci pisali devojkama pisma iz JNA, sa tipskim uvodom: Pišem ti sporo, jer znam da ne umeš da čitaš brzo. Novinarstvo uglavnom traži brzinu, ali i o ovome treba voditi računa u ovdašnjem javnom prostoru. Jer očigledno nam treba mnogo da neke stvari pročitamo iako su napisane čitkim i velikim fontom. I mnoge je baš Danas objavio.

Uz svu entropiju, i objektivnu i subjektivnu, ipak su Danas – kad sve se sabere i oduzme – najbolje dnevne novine u Srbiji u ova četvrt veka. I sa svojom slobodarskom istorijom i poslovnom dinamikom preživljavanja unikatne mnogo šire od Srbije i takozvanog regiona. U normalnijoj državi Danas bi bio nacionalna institucija. Što i jeste i bez priznanja te države. I naravno da Danas nije bilo lako praviti svaki dan (sem subote), a u digitalnoj eri i više puta tokom svakog dana.

I što reče jedan funkcioner „Borbine“ štamparije, gde se štampa Danas – na pitanje direktora Dušana Mitrovića – kako su tako česte fakture?

„Dule, dani su česti.“

Često smo se Dule i ja sećali te scene i smejali se u „Litl Roku“ kako je naš Lale zvao „Malu Slaviju“.

A stvarno je za ova četvrt veka bilo dobrih i čestih dana. Ili bar profesionalno poštenih kad su bili teški ili loši, a takvi možda još i češći.

I za ova četvrt veka stvarno se formirala Danasova škola novinarstva. Nekad mi nije lako da je baš definišem.

Ali je uvek osećam.

Dragi danasovci, srećno!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares