Moguć nuklearni rat?

Ruska vojska rasporedila raketne lansere u nuklearnoj elektrani u Zaporožju

Ruska vojska je rasporedila raketne lansere na lokaciji nuklearne elektrane u Zaporožju, na jugu Ukrajine, odakle izvodi napade na oblast Nikopolj, izjavio je šef Energoatoma, kompanije koja je operator centrale.

Scenarista, reditelj, dramski pisac, akademik, laureat Nagrade “Aleksandar Lifka”, koja mu se dodeljuje večeras, na otvaranju 29. Festivala evropskog filma Palić

Dušan Kovačević: Najkatastrofalnija je to što se o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji na svadbi puca iz pištolja

Dušan Kovačević: Najkatastrofalnija je to što se o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji na svadbi puca iz pištolja 1Foto: S.I.

Dvadeset ljudi danas odlučuje o sudbini celog sveta, i nikome nije posebno tragično da sutra neko od tih koji vladaju i drže atomsko oružje može da ustane na levu nogu i da poludi, a nijedan nije bio normalan koji je vodio rat. A mi ćemo tek doći do straha, na jesen i na zimu, kao osamdesetih godina, kad su nam savetovali da ne mora da radi frižider i da hranu možemo da držimo na balkonu, ili da idemo po komšiluku, jer je bilo par-nepar grejanja.

– Aleksandar Lifka je bio jedan od utemeljivača naše kinematografije, i čovek koji u osnovi postavljao ozbiljan profesionalni pravac u našem filmu, tako da je nagrada koja nosi njegovo ime simbol ovog evropskog festivala i stvarno predstavlja vrhunac proznanja u kinematografiji kod nas. Meni je izuzetna čast što je dobijam, naročito kada pogledate spisak ljudi koji su je pre mene dobili. To su imena koja su ugradila svoj radni vek u istoriju srpskog, jugoslovenskog i evropskog filma – izjavio je Dušan Kovačević, drramski pisac, scenarista, reditelj, akademik, ovogodišnji laureat Nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos filmskoj umetnosti.

Susret predstavnika medija sa našim kultnim pozorišnim i filmskim stvaraocem upriličen je danas na Paliću, samo nekoliko sati pre nego što će večeras, u 21 sat, svečano biti otvoren 29. Festival evropskog filma.

Na ovoj ceremoniji priznanje „Lifka“, Kovačeviću će uručiti glumica Mira Banjac, osnivač i umetnički direktor Palića Radoslav Rale Zelenović.

Kako je Kovačević istakao u susretu s novinarima, ono što je najvažnije u profesiji, a što je odlikovalo i Lifku, jeste entuzijazam.

– Reći ću samo da sam 1973. godine, znači pre pededeset godina skoro, radio prvi film na Akademiji kao diplomski rad na odseku za scenario i režiju, mentor mi je bio Žika Pavlović, koga ću ja kasnije zamenjivati na Akademiji u jednom periodu kad sam predavao. I od te 73. godine, kada se danas setim, pomislim na dve stvari. Prva je da sam tad kao mlad čovek radio nešto ne znajući da ću danas biti živ, pedeset godina unapred u to doba bila je ne daleka budućnost, nego futurizam o kakvom se nije moglo ni sanjati. I mogu vam reći da je lepo biti živ, s obzirom na drage kolege koje su poslednjih godina napustile ovaj svet, a sa kojima sam od Akademije radio gotovo bez prestanka – rekao je Kovačević.

Druga važna priča, kako je naveo, je to što je tada kao student taj posao obavio na najbolji mogući način, znajući vrlo skromno o tom radu, učeći zapravo.

– Nisam mogao ni da pretpostavim da ću, evo skoro pola veka, raditi paralelno sa pozorištem i filmske priče, filmove, i da ću provesti mnoge godine u tom poslu. Uradio sam kao pisac scenarija ili kao reditelj, ili kao saradnik na filmu preko dvadeset igranih filmova. I tad je to bilo samo san o nekom velikom poslu, značajnom, ali kad se sada osvrnem, mi smo te filmove uvek radili sa velikom dozom entuzujazma. Nikad nije bilo dovoljno sredstava, nikad nije bilo uslova da vi kažete sad ću da ostvarim sve ono što je napisano. Snalazili smo se, snimalo se brzo, ali vrlo pedantno, pripreme su bile, za razliku od današnjeg vremena, duge i temeljne, zato što nije bilo moguće pravitio grešku – dok snimate „curi“ traka, a metar trake košta jedan dolar – rekao je Kovačević, dodajući da nagradu „Lifka“ shvata kao lep, prijateljski pozdrav dvojice ljudi koji su poprilično krivi za postijanje ovog festivala.

– Prvi je gospodin Rale Zelenović, moj prijatelj koga sam davno upoznao, mislim da film nije bio ni pronađen, stariji smo od braće Limijer. Postoji neka priča da je Rale u stvari rođen u bioskopu, i da je umesto u obdanište otišao u Kinoteku. Šalu na stranu, Zelenović je jedan od najboljih poznavalaca istorije filma i svojim radom i zaštitom biblioteke filmova sačuvao je mnoga dela, veliki poznavalac filmske umetnosti i autora fimlova, zna ih, od prilike, kao svoju rodbinu.

Kao drugog „krivca“ za priznanje koje večeras dobija, Kovačević je naveo producenta Miroslava Mišu Mogorovića, koji je u najboljim godinama i od koga se tek očekuju najbolje stvari, kako je naveo, sa kojim je radio i svoj poslednji film „Nije loše biti čovek“.

Kovačević se u svojoj današnjoj priči podsetio i glumice Milene Dravić, prve dobitnice Nagrade „Aleksandar Lifka“ 2000. godine, i glumice Mire Banjac, s kojom je sarađivao u svojim antologijskim delima, predstavama „Radovan Treći“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, u filmovima „Balkanski špijun“ i „Nije loše biti čovek“, kao i vremena stvaranja u nekadašnjoj zajedničkoj državi, koje je, uprkos svemu, ipak bilo „zlatno doba“ jugoslovenske kinematografije, u kojoj je do raspada te zemlje bilo snimljeno oko osam stotina filmova, a filmski radnici su od svog posla u to vreme mogli pristojno da žive.

O tome šta danas živimo i šta nas tek očekuje, kako je istakao Kovačević, možemo da se bavimo nagađanjima.

– Ali, da će dobro biti, neće, i to je svakome ko iole razmišlja sa osećanjem tog sveta i tog užasa koji se zove rat, jasno. Rat je zamenica za sve moguće užase koje je čovek mogao da učini čoveku, i uvreda je kada kažete za čoveka da je u ratu bio zver, jer zver nikada nije učinila ono što je čovek učinio drugom čoveku. Sticajem okolnosti, veći deo svog radnog života proveo sam u ratu, od drame „Sveti Georgije ubiva aždahu“, priči o invalidima iz Balkanskih ratova u kojoj sam prošao taj ceo period, a to je nažalost istinita priča, da bi se film „Ko to tamo peva“ završio bombardovanjem Beograda. „Andergraund“ počinje 1941, a završava se 1995, tu je cela priča o izbeglicama i raspadu Jugoslavije, i one strašne scene kada se odvaja deo kontineta, do „Profesionalca“ i opet bombardovanja Beograda. Ne znam više šta nisam napisao ili snimio o ratu. I sad kad se sve ovo događa , i ne daj Bože kuca na vrata, onome ko se raduje ratu bilo bi dobro da mu rat dođe na spavanje. Ova priča sa ratom u Ukrajini je katastrofalna priča, a najkatastrofalnija je činjenica da se o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji puca iz pištolja na svadbi – istakao je Kovačević.

– I sama činjenica da dvadeset ljudi danas odlučuje o sudbini osam milijardi ljudi na planeti, i da nikome nije nešto posebno tragično da će biti uništena civilizacija, i da sutra neko od tih koji vladaju i drže atomsko oružje može da poludi, a nijedan nije bio normalan koji je vodio rat, ni Prvi, ni Drugi, ni kasnije ratove. Samo su se pisci i pesnici čudili i pisali su o tome. Između dva rata se napiše nekoliko antiratnih knjiga, a te knjige ne čitaju oni koji vode rat, njih to ne interesuje – naveo je naš legendarni pisac.

Kovačević je izdvojio i dva naslova vezana za njegovo osećanje vremena.

– Prvo je „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, i zaista je nepodnošljivo s kavom lakoćom trpimo i živimo u ovom svetu koji je na ivici katastrofe. Drugi je sjajan naslov iz pozorišnog sveta, „Dugo putovanje u noć“, i ta dva naslova su negde kompatibilna i dodiruju se osećanjem ne straha, nego brige. Još nismo u periodu straha, strah će doći na jesen i na zimu, to je sigurno, nema nikakve greške, ne treba tu biti vidovit puno. Doći će trenutak kad se budemo setili osmadesetih godina i saveta da ne mora da radi frižider i da hranu možemo da držimo na balkonu, ili da idemo po komšiluku, zato što je bilo par-nepar grejanja. To je bilo u tom „zlatnom periodu“, da ne pričam o devedesetim godinama i onom čudu i pustinji koja nas je zadesila. Čoveku izgleda nikada ništa nije dovoljno dobro kao iskustvo i kao nauk, mora stalno da se ponavlja, i izgleda da svaka generacija mora da trpi istu tragediju koju je preživela, ako je preživela generacija koja je toj generaciji pričala o užasima sveta. To se zove istorija čovečanstva – istakao je Dušan Kovačević.

„Ruski okupatori su postavili raketne sisteme na teritoriji nuklearke Zaporožje i odatle udaraju na Nikopoljski okrug“, naveo je juče na Telegramu predsednik Energoatoma Petro Kotin.

On je dodao da je situacija kod elektrane izuzetno napeta i da tenzije rastu iz dana u dan.

„Okupatori tamo dovoze mehanizaciju, uključujući i raketne sisteme kojima su već gađali preko Dnjepra i na teritoriju Nikopolja“, 80 km jugozapadno od Zaporožja, rekao je Kotin.

On je naveo da se 500 ruskih vojnika i dalje nalazi na lokaciji fabrike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares