GENETIKA

Sada znamo šta nasleđujemo od mame, a šta od tate

Jabuka ne pada daleko od stabla, pa od roditelja možemo naslediti brojne fizičke osobine, ali i bolesti. Od svakog roditelja “kupimo” po dve kopije svakoga gena, a mutacija određenih gena glavni je okidač za nasledne bolesti.

Prvi na listi je visoki holesterol, za šta u potpunosti možemo “kriviti” porodicu, tvrdi američka genetičarka Šivani Nazaret.

“Jedan od 500 ljudi ima genetsku mutaciju koja je uzročnik porodične hiperholesterolemije – nasledne bolesti srca koja može biti

uzrok preuranjenog srčanog ili moždanog udara”, otkriva Nazaret i dodaje da oboleli od porodične hiperholesterolemije ne mogu regulisati holesterol koji se zato nagomilava u venama.

Ne pomažu čak ni rigorozne dijete ili fizička aktivnost, jer su u ovom slučaju geni učinili svoje, kaže Nazaret.

I dok oba roditelja mogu biti krivci za visoki holesterol, rak dojke nasleđujemo od oca.

Naime, svaki je čovek rođen s genima BRCA1 i BRCA2 koji ne stvaraju zdravstvene probleme dok nisu mutirani. Ali žene koje naslede mutaciju jednog ili oba BRCA gena od strane oca, imaju veći rizik od nastanka raka dojke.

Doktorka Nazaret pojasnila je da navedeni geni nisu opasni po zdravlje muškaraca jer je rak dojke retka pojava među muškom populacijom, dok se isto ne može reći i za žene.

Ako za gubitak kose okrivljujete mušku stranu porodice – obraćate se na pogrešnu adresu. Gen koji ima ključnu ulogu kod ćelavosti nalazi se na hromosomu X, koji muškarci uvek nasleđuju od majki, dok žene isti gen preuzimaju od oba roditelja.

Za dijabetes tipa 2 najčešće je kriv neuredan način života, ali istraživanja pokazuju da čak pet odsto mladih ima znake ove bolesti iako nisu gojazni i redovno vežbaju.

I ovdje je problem genetska mutacija, pa se radi o obliku dijabetesa koji su naučnici nazvali MODY.

Rano prepoznavanje pacijenata s MODY podtipom dijabetesa vrlo je važno, jer oni trebaju drugačiju terapiju koja može godinama kontrolisati bolest bez pojave komplikacija, kaže dr Nazaret.

Ali celoživotne komplikacije javljaju se kod intolerancije na laktozu.

Prirođena intolerancija na laktozu retka je bolest uzrokovana mutacijom u genu koji proizvodi enzim laktazu. Manifestuje se jakim vodenastim prolivom koji se javlja ubrzo nakon prvog obroka mleka (dojenja).

Gubitak nutrijenata je značajan, tako da novorođenče ne napreduje, pa se razvijaju dehidriranost, hipoglikemija i acidoza.

Nakon uvođenja dijete bez laktoze proliv prestaje, dete dobija na telesnoj masi, rast i razvoj se normaliziraju.

Stanje je doživotno i zahteva trajnu ishranu bez laktoze.

Urođena intolerancija laktoze javlja se retko, ali 65 posto odraslih osetilo je probavne smetnje nakon konzumacije mlečnih proizvoda, tvrdi Nazaret i dodaje da se kod većine ljudi osetljivost na laktozu smanjuje s godinama.

Porodično stablo ima veliku ulogu kod nasleđivanja bolesti, upozorava Nazaret. Tako možete zabeležiti sve bolesti koje su pogodile članove vaše uže i šire porodice i tako prepoznati genetske predispozicije za neka stanja.

Ali, neke bolesti mogu ostati “prikrivene” i tokom nekoliko naraštaja, pa ih je nemoguće otkriti ovom metodom, pišu 24 sata.

Nasledne su i dugotrajne glavobolje

Sklonost dugotrajnim i teškim glavoboljama propraćenim mučninom nasledna je u čak 70 do 80 posto slučajeva, tvrdi dr Kejt Henri sa Univerziteta Njujork. Naučnici su otkrili kako gen naziva TRESK izaziva pojavu migrena, a on se često nasleđuje od roditelja.

Bolesti srca preuzimamo od majke

Ako je vaša majka imala probleme sa srcem, imate 20 posto veću verovatnoću da ćete ih imati i vi, otkrile su četiri odvojene naučne  studije. Način na koji infarkt majke utiče na našu sklonost njemu, nije u potpunosti razjašnjen, ali ipak je očit, tvrde stručnjaci.

Nismo pošteđeni ni psihičkih bolesti

Oko 10 posto iznosi verovatnoća da ćete naslediti sklonost oboljevanju od depresije, otkrio je američki Institut za mentalno zdravlje. Stručnjaci objašnjavaju da je depresija samo jedna od psihičkih bolesti koje se mogu naslediti, uz bipolarni poremećaj i šizofreniju. N1 Zagreb

Genijalci mogu da budu skloniji depresiji i poremećajima ličnosti

Izvor: Shutterstock

Svi znamo da natprosečno inteligentni ljudi ne donose uvek najpametnije odluke, kao što im ni visok koeficijent inteligencije ne garantuje uspeh i sreću. Naprotiv, izuzetno inteligentni ljudi često završe zapetljani u mreži briga, egzistencijalne teskobe i beznađa.

Genijalnost često povezujemo sa čudljivošću: Ernest Hemingvej Emili Dikinson, Virdžinija Vulf, Edgar Alan Po, Mocart…  sve su to bili briljantni, kreativni, posebni umovi i svi su bili tragično teskobni.

Da li postoji direktna veza između višeg IQ i depresije?

Za početak, viši nivo inteligencije ne doprinosi nužno razvoju bilo koje mentalne bolesti. Ipak, tačno je da kod ovih ljudi postoji određena sklonost preteranoj zabrinutosti i samokritičnosti.

POVEZANE VESTI

U mnogim slučajevima, ti faktori se ujedinjuju  i vode u depresiju. Iako ima izuzetaka, mnoge studije su pokazale da ljudi sa koeficijentom inteligencije višim od 170 naročito naginju depresiji, piše tportal, prenosi N1 Zagreb.

U svojoj knjizi „Kreativni mozak“, neurolog dr Nensi Andresen vrlo pažljivo demonstrira sklonost najpametnijih i najkreativnijih ljudi da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, napade teskobe, i posebno, napade panike.

Čak je i Aristotel u svoje vreme pisao o tome da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom.

Genijalci poput Ajzaka Njutna, Artura Šopenhauera i Čarlsa Darvina patili su od dugih perioda neuroza i psihoza. Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent Van Gog otišli su tako daleko da su sebi oduzeli život.

Sve su to, naravno, slavni ljudi, ali uvek je bilo i tihih, neshvaćenih, usamljenih genija koji žive u svojim mikrosvetovima, odvojeni od ostatka sveta, koji im se jednostavno čini previše haotičnim, besmislenim i razočaravajućim.

Studija osnivača psihoanalize Sigmunda Frojda sprovedena na grupi dece sa koeficijentom inteligencije većim od 130 pokazala je da je skoro 60 odsto njih razvilo ozbiljan depresivni poremećaj.

Poznat je i rad Luisa Termana, koji je 60. godina prošlog veka počeo da prati decu sa IQ većim od 170 u jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije.

Posmatrajući ih kao sredovečne odrasle ljude u 1990., pokazalo se da postoji veza između visokog koeficijenta inteligencije i nižg nivoa zadovoljstva životom. Iako su mnogi među njima postali uspešni ljudi, mnogi su ponovo pokušali da sebi oduzmu život ili su razvili razne zavisnosti.

Analizom visoko inteligentnih ljudi utvrđeno je i to da su oni posebno osetljivi na globalne probleme. Pritom, njih ne brinu samo konkretne stvari kao što su klasne nejednakosti, glad ili ratovi – smeta im egoistično, iracionalno i nelogično ponašanje.

Ponekad čak razviju disocijativni poremećaj ličnosti. Svoje živote po pravilu posmatraju spolja, poput sveznajućeg pripovedača kome treće lice omogućava preciznu objektivnost, ali bez osećaja da je i sam deo priče. To prouzrokuje „slepe tačke“, što ima veze sa emocionalnom inteligencijom: kako su skloni samoobmani, nastaju ozbiljne pogreške u percepciji.

Zatim, natprosečno inteligentni ljudi često se isključivo fokusiraju na ono što njihovoj okolini nedostaje. Neusklađenosti, sebičnosti sveta u kom žive, svet u koji ne mogu da se uklope. Oni često ne raspolažu emocionalnim veštinama koje bi mogle da im pomognu da pronađu smirenje u tom zbunjujućem vrtlogu.

 

Odgovori