Aleksej Kišjuhas

Propasti hoćemo

Propasti hoćemo 1Foto: Luca Marziale / Danas

„Spasa nam nema, propasti nećemo“, poručio je Nikola Pašić ratne 1915. godine.

Stotinu i kusur godina kasnije, možda je Pašićeva poruka bila preterana i odviše optimistična? Danas živimo u društvu koje je temeljno razoreno i još dublje zapušteno, do tačke bez povratka ili bar oporavka u bliskoj budućnosti.

I bez razborite političke ili stvarne društvene alternative (ako izuzmemo direktni povratak u srednji vek). Jesmo li pročitali komentare ispod vesti u poslednje vreme?

Postali smo mrzovoljni, besni, umorni, zavidni, gramzivi, ozlojeđeni, sujetni i zatucani, a opet sa narajcanim kompleksom veličine. Zarobljeni u kavezu ili predugom trajanju vaskolikog grabeža, snalaženja, korupcije, pljačke, neslobode i netolerancije, te nacionalističkog zla i naopakog.

Kulture materijalnog, kao i duhovnog siromaštva. Okej, funkcionišu neke institucije – pojedini vrtići, domovi zdravlja i fakulteti, semafori ili kanalizacije. Ali, i to samo zbog ličnog zalaganja odgovornih pojedinaca.

Dok u jaslicama, kao u Inđiji nedavno, ne padne plafon i ne povredi bebe. Ima u Srbiji i društvenog života ili susreta, te pozorišta, koncerata, restorana i kafića. Međutim, sve to ne menja činjenicu da je – sve propalo. Propalo je i Rimsko carstvo, pa zašto ne bismo i mi?

Spasa nam zaista nema. Život je samo smrtonosna bolest. Čuvenim Kejnsovim rečima, „Na dugi rok, svi smo mrtvi“. Svake godine, na svetu umre oko 59 miliona ljudi. Što je oko 160.000 ljudi (ili jedan Kragujevac sa okolinom) svakog dana. I ovaj sociolog i kolumnista verovatno će biti mrtav do 2060. godine.

Naime, očekivana dužina života za sve građane Srbije je 76,47 godina u proseku. Ukoliko autoru ovih redova i statistički dodamo neke godine života zbog nivoa obrazovanja (doktorat) i mesečnih primanja (relativno pristojnih), ali mu ih i oduzmemo zbog tzv. faktora rizika (cigareta i piva), verovatno će izgurati do oko 2063. godine. Slaba uteha. Zato što ni boga, kao ni zagrobnog života, takođe nema. I nikoga koga poznajemo i volimo – naše žene i muževe, decu, roditelje i prijatelje, nećemo sresti tačno nikada više.

Život je i krajnje neobična slučajnost. Univerzum je nastao Velikim praskom pre oko 13,7 milijardi godina. Uz pomoć raznih kosmičkih zračenja, na planeti Zemlji se vremenom pojavljuju i prvi hemijski gradivni elementi života.

Prve žive ćelije pre oko 4 milijarde godina. Pre oko 2 milijarde godina, evolucija putem prirodne selekcije lansirala je razne i složenije organizme. I, pre oko 6 miliona godina, pojavljuju se prvi čovekoliki majmuni. Naša ljudska vrsta, Sapijens, stupa na scenu relativno kasno – pre samo 200.000 godina. Istrebila je ostale ljudske vrste pre oko 30.000 godina, i naselila većinu planete pre oko 13.000 godina.

Što znači i da su već bile istrebljene mnoge inteligentne vrste, kao što je izumrlo i oko 99 odsto svih vrsta koje su ikada živele na Zemlji.

Svi ćemo pomreti. Sudbina ljudske vrste danas visi o koncu zbog klimatskih promena, nuklearnog rata, globalne nestašice resursa, masovnog izumiranja, ili nove i još smrtonosnije pandemije neke zarazne bolesti. Nije isključeno da će ljudska vrsta uništiti samu sebe, a možda i kompleksni život na planeti. Sami sebe ćemo osuditi na sudbinu dinosaurusa, mamuta ili dodoa, i preživeće četiri bubašvabe i Kit Ričards.

Najzad, za oko 5 milijardi godina, Sunce će potrošiti svoje zalihe vodonika, i narasti toliko da će (kao „crveni džin“) doslovno progutati planetu Zemlju. Život kakav poznajemo verovatno će nestati i ranije, za oko 0,9-1,5 milijardi godina. Ukoliko i rešimo fizički problem intergalaktičkih putovanja (prelaska gotovo nezamislivih razdaljina), i još pronađemo pogodnu planetu za nastanjivanje, i to je samo trka sa vremenom. Sve planete i zvezde će jednom da nestanu, i sva materija će da se dezintegriše u ništavilo.

Ali, propašćemo mi ovde i mnogo brže od toga. Prema nedavnom popisu, u Srbiji danas živi oko 500.000 stanovnika manje nego pre deset godina (iako populacija planete raste). Uz to, svaki peti građanin Srbije je stariji od 65 godina. Dok mnogi građani naše Republike, i svih nivoa obrazovanja (od keramičara do doktora nauka), mahom maštaju o životu u inostranstvu, odnosno egzistenciji izvan okvira ove države i društva.

Najveće blago u zemlji su hrvatski ili mađarski pasoš, i toliko o našem patriotizmu. Srbija je danas i četvrta najsiromašnija država u Evropi, tek malo iznad Severne Makedonije, Albanije, i Bosne i Hercegovine. I u evropskom vrhu po društvenoj nejednakosti, odnosno raskoraku između bogatih i siromašnih. A Beograd i ostali gradovi u Srbiji su među najzagađenijim ljudskim naseobinama na planeti Zemlji. U Srbiji su 2022. godine u porodičnom nasilju ubijene 23 žene.

Srbija je trenutno i druga država u Evropi (posle Mađarske) po stopi smrtnosti od malignih bolesti – iako je, po samom oboljevanju od kancera, u evropskom proseku. A tokom dve godine pandemije kovida-19, tzv. višak smrtnosti (broj mrtvih koji je viši od proseka) je vrtoglavih 60.000 umrlih ljudi. Od posledica kovida-19, u Srbiji je preminulo čak 147 lekara, stomatologa i farmaceuta (u Albaniji 33, u Hrvatskoj 2, a u Sloveniji nijedan).

Međutim, u borbi protiv ove bolesti, u Srbiji se do danas nije vakcinisala ni polovina stanovništva (48 odsto vakcinisanih). U Novom Sadu, obuhvat vakcinacije dece MMR vakcinom je samo 24 odsto, zbog čega nam preti epidemija malih boginja. Takođe, oko 850.000 stanovnika Srbije nema završenu osnovnu školu. Prema PISA testiranju, svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji je funkcionalno nepismen. Prema rezultatima sa ovogodišnje male mature, većina učenika ne poseduje ni osnovni nivo znanja koji se očekuje nakon osnovne škole. Upražnjena budžetska mesta na državnim fakultetima zapravo su najveće upozorenje od svih. I precizna dijagnoza našeg vremena.

Republika Srbija je i sramotno jedina od 41 evropske države koja nije uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Ali, ne tako davno, naša država je (in)direktno organizovala zastrašujuće ratne zločine – ubistva, istrebljenja, deportacije, progone, zločine protiv čovečnosti, i tome slično.

Na periferiji glavnog grada naše države, nalazi se masovna grobnica sa telima 744 civila, žena i dece. I nikom ništa. Među ličnim predmetima koji su tamo pronađeni bile su i dve cucle, klikeri, i jedan pismeni zadatak iz istorije. Streljali smo i svog prvog demokratskog premijera, koji je imao jeretičku nameru da ovu zemlju modernizuje i uvede u Evropu. Dok zaboravljamo da Srbija (i Crna Gora) čak osam godina (1992-2000) nije bila članica čak ni Ujedinjenih nacija.

Kao mrtvo more, prokazana, isključena i izbrisana sa mape pristojnih političkih zajednica. Ima ovde sjajnih ljudi, naučnika i umetnika, te prirodnih lepota, i vrhunske klope i pića (kao i svuda na svetu?), ali smo propali kao društvo i politička zajednica. U šupak kosmosa smo upali, rečima velikog pesnika.

Ali zato – ništa nismo naučili u međuvremenu. I dalje smo samo večite žrtve belosvetske zavere, zavisti ili mržnje. U Srbiji se zato iznova događa narod i zvecka se oružjem. Trenutno smo i formalno u stanju podignute borbene gotovosti. Istovremeno, Crkva iz udžbenika za biologiju proteruje sadržaje o homoseksualnim osobama. Opozicija rasno drobi o nekakvom srpskom genomu. Omladina dogodinaši u Prizrenu, dok paralelno aplicira da konobariše ili čisti riblje iznutrice u mrskoj Americi.

U šatro multikulturnom Novom Sadu, na etničkoj osnovi prebijamo članove zagrebačkog pozorišta koji su igrali Šekspira. A državna bezbednost opet podiže balvane, pardon, barikade na Kosovu. Nije nam bilo dosta? Biće da nije.

Najmračnije ideje, teorije zavere i utešno lažne vesti ovde se primaju i lepe kao smrt na babu. Današnji naučno-obrazovni program čine razni Nestorovići i Bokani, antivakseri, litijaši, verski i proruski fanatici.

Pa onda, samo 12 odsto građana Srbije smatra da je Rusija kriva za rat u Ukrajini. Polazeći od samih sebe, šta li, ne verujemo ni u to da su ljudi izgradili piramide, ili sleteli na Mesec. Nauka, medicina i lekovi postali su mrska hemija ili zapadnjačka podvala, pa se radije lečimo travkama, čajevima, rakijom, belim lukom i manastirskim vodicama.

Poslednji masovni protesti u Srbiji bili su organizovani protiv epidemioloških mera, odnosno protiv Evroprajd parade. Ali se zato izdašno kurčimo po slavama ili po Fejsbuku. I još uvek ponavljamo, živimo i smatramo opasnu ćosićevštinu da je naša zaostalost – zapravo naša prednost. U pitanju je slobodni pad u propast. Dno je pomično.

Zaista, gde je nestao nekada ponosni i hrabri srpski narod, kao i država mu? Šta se dogodilo? I ko nam je ukrao – modernost? Gde se dede otpor? Pa radije branimo nekakve svetinje, nego – demokratiju? Devedesetih godina, ljudi su još imali petlje ili testikularne odvažnosti da se biju sa policijom upravo u ime demokratije, slobode, jednakosti, i Srbije na Zapadu. A danas?

Na demonstracijama radije nosimo slike diktatora i ratnog zločinca Vladimira Putina, te vlažno sanjamo da i nas ovde okupira? Da pošalje i Zapad i ceo svet dođavola u nuklearnoj apokalipsi. Jer mi smo već tamo i čekamo. Neki ćete da poginete, a neki ćemo da preživimo? Malo morgen – svi će d’izginemo.

Spasa nam nema, a propasti hoćemo. Ali hej, srećna Nova godina!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares