Kako je Đinđić sputavan ?

Kako je Đinđićevu akademsku karijeru onemogućio „nedovršeni“ univerzitet?

Pročitah u dva dana i u jednom dahu nedavno objavljenu knjigu Mijata Lakićevića „Zoran Đinđić prosvet(i)itelj“.

Nama koji Đinđića nismo lično poznavali (niti smo ga zvali vlastitim imenom), ali koji smo prema onome šta mislimo i govorimo uvek bili na njegovoj strani istorije, knjiga je došla kao poručena.

Takvo štivo nam je bilo preko potrebno, nekako smo počeli previše simbolično da se pozivamo na njega, s malo ili bez konkretnog sadržaja, kao da nam je pominjanje Zorana Đinđića postalo rutina, jedan od načina da oživimo neke svoje pozitivne uspomene na život u Srbiji.

Nedostajalo nam jedno ovakvo supstancijalno podsećanje na to ko je bio, šta je govorio i kako je prošao prvi demokratski premijer Srbije.

A pod time „kako je prošao“ ne mislim samo na ubistvo ispred zgrade Vlade Srbije, nego na to kako je ovaj reformator i ranije, tačnije uvek s nama „prolazio“. Nije Đinđića Srbija ubila samo jednom.

Zoran Đinđić je u knjizi Mijata Lakićevića prikazan i kao filozof-teoretičar i kao političar-praktičar, ali je za ovaj tekst najvažnije ponoviti činjenicu da ga je i na društveno-teorijskom i na državno-političkom planu izdala srpska intelektualna elita (u nju ubrajam sve one koji su formalno visokoobrazovani i koji svojim aktivizmom mogu da proizvedu uticaj na javno mnjenje).

Kako je Đinđićevu akademsku karijeru onemogućio "nedovršeni" univerzitet? 2
Vladica Cvetković – Foto: Medija centar

Štaviše, čini se da su to uvek bili jedni isti ljudi koji su se samo smenjivali u orkestriranom klevetanju Zorana Đinđića radi njegove sveukupne diskreditacije.

Društvena omraza koja je prema ovom čoveku vladala za njegovog života, po beskrupuloznosti pojedinaca i medijskoj svireposti, može se jedino uporediti sa onom koju je doživeo i na svoju i našu sreću preživeo Milovan Đilas.

Intelektualci su bili ti koji su Zorana Đinđića spoticali u svemu što je radio. Sprečili su ga da modernizuje Srbiju, onemogućili da je makar građanski uljudi, ućutkivali kada je želeo da srpskom narodu barem kaže istinu, na kraju su pripremili i scenu za kriminalce koji su mu presudili.

Đinđić je verovao da srpsko društvo može da se mobiliše na pozitivnoj osnovi, bez manipulacije strahovima i umesto kolektivnog zastrašivanja ponudio je nadu, ali to naš narod nije bio u stanju da razume.

Ni danas većina građana Srbije ne razmišlja proaktivno već je sklonija kolektivnoj panici, a drugačije neće ni biti dok je vodi ovako nadobudna i ostrašćena intelektualna elita.

I tek ovde, na polovini teksta, dolazim do njegovog najvažnijeg dela, do prvog obračuna srpskih intelektualaca sa Zoranom Đinđićem.

Sve ono što se Đinđiću događalo tokom i na kraju studija, zatim odmah po diplomiranju, za vreme rada na doktoratu i u postdoktorskom periodu u Nemačkoj, kao i neposredno po povratku u zemlju, sve do početka devedesetih i ulaska u politiku – a tu prvenstveno mislim na odnos akademske zajednice prema njemu – predstavlja manje ili više udruženi poduhvat univerzitetskog establišmenta radi diskvalifikacije jednog mladog istraživača.

Đinđić je u svemu bio posebna ličnost, ali u tome kako je od samog početka sputavana njegova akademska karijera nema mnogo originalnog.

Prema motivima učesnika i mehanizmima opstrukcije, slučaj je više nego tipski, to je samo još jedan poražavajući primer negativne selekcije na našim organizaciono „nedovršenim“ univerzitetima.

Mimo svake normalne prakse u svetu, kod nas profesori sami biraju one koji će ih naslediti; ova nadriselekcija se vrši iz redova svršenih studenata, pri čemu je onima koji su tako izabrani karijera od samog početka osigurana.

Selekcija se vrši u nezreloj fazi (odatle i prefiks „nadri“) – naime, diplomci se mogu procenjivati i rangirati jedino po uspehu na studijama i to je sve – stoga faktor koji odlučuje pri izboru postaje isključivo lojalnost studenta prema profesoru.

Pritom, reč „lojalnost“ je samo eufemizam za bespogovornu poslušnost i odricanje od sopstvenog mišljenja, a ponekad i za najobičnije poltronstvo.

Nema evidencije o tome koliko je naših profesora svoje univerzitetske karijere izgradilo pognute glave, ali kada se sledeći put zapitate zašto profesori univerziteta ćute, zašto nisu hrabriji ili zašto ih ima malo na protestima, a vi se setite ovog pasusa.

Ne mora se pročitati čitava Lakićevićeva knjiga da bi se shvatilo koliko je Đinđićeva ličnost bila nekompatibilna za ovakav način ulaska na Beogradski univerzitet.

Ovde ću, zbog prostora, preneti samo dva prizora iz knjige koji pokazuju zašto su Đinđićeve šanse za univerzitetsku karijeru bile minimalne.

U prvoj sceni Đinđić je student koji pred punim amfiteatrom staje u zaštitu koleginice koju zbog kašnjenja profesor preterano kinji; slučaj je efemeran, koleginica nije u prevelikoj opasnosti, ni ona sama ne želi da se zameri profesoru (koji je inače poznat kao Strah i Trepet – lično), dakle, za „buntovnika“ je to situacija tipa high risk – low gain, ali on ipak reaguje – e, to je arhetipska scena izražavanja individualne slobode jednog studenta, po svaku cenu.

Konverzacija između Đinđića i ljutitog profesora je poseban biser, ali nju ostavljam čitaocima ove dobre knjige, ovde samo prilažem svoj zaključak: ovim i sličnim istupima Đinđić je još kao student ozbiljno ugrozio svoju akademsku budućnost.

Drugi prizor se odnosi na period kada je Zoran Đinđić već počeo da piše ozbiljne naučne radove.

Njegovi članci su tek kasnije dobili odobravanje od naučne zajednice, a tada je on pokušavao da ih plasira ne vodeći računa šta o tome misle ondašnji autoriteti srpske filozofije.

Radovi su mu mahom bili ignorisani, a oštro su kritikovani samo onda ako se tema njegovog naučnog članka već nalazila „u vlasništvu“ nekog poznatog profesora. Iz razgovora koji je vodio s jednim svojim prijateljem vidi se da je Đinđić savršeno razumeo sramotnu pojavu „naučnih zâbrana“ – istraživačkih oblasti koje su pojedini svemoćni profesori ogradili za sebe, isto kao što neke životinje obeležavaju svoje teritorije.

Ima toga u svim naučnim disciplinama; dovoljno je da glasno razmišljate o „nečijoj“ naučnoj problematici, odmah ćete osetiti njegovu srdžbu, naročito ako ste istraživač-početnik.

Svojim (pre)ranim radovima Đinđić je uveliko proširio front kolega koji će, kada i ako zatreba, biti protiv njegovog dolaska na Filozofski fakultet; kao i broj onih koji se za njegov prijem neće založiti, što je u ovom našem nesrećnom univerzitetskom kadrovanju ista stvar.

Zoran Đinđić je celog života bio u sukobu sa surevnjivim i bogomdanim intelektualcima, ali kada je reč o ovoj univerzitetskoj priči koju upravo zatvaram, protiv njega je bio i sam sistem univerzitetskih izbora.

Taj sistem, koji, kako sam u nekoliko rečenica gore opisao kao da je stvoren za eliminaciju najboljih, i danas nastavlja da proizvodi štetu našoj akademskoj zajednici.

A za sve to vreme mi se ponašamo kao da smo oguglali, kao da smo se pomirili da procedura univerzitetskih izbora mora da bude ovako loša i nepravedna. Jedan pokazatelj ove pomirenosti, makar je samo retoričkog karaktera, nalazi se i u Lakićevićevoj knjizi o Đinđiću.

Na jednom mestu autor citira našu veliku nedavno preminulu istoričarku Latinku Perović, koja kaže kako „… nema sigurnih dokaza da mu je (Đinđiću) nuđena akademska karijera“.

Ako želimo promene, moramo prvo da menjamo narativ. Akademske karijere se ne nude – niko, nijedan profesor, ma koliko bio uspešan i čuven, nema pravo da ponudi akademsku karijeru nijednom studentu, jer se to jednostavno tako ne radi. Nigde, osim na nedovršenim univerzitetima kakav je ovaj naš Beogradski.

Jer ako profesori mogu da nude karijere, onda mogu i da ih otimaju, a to je tek strašno.

Autor je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Odgovori

Cassions Tema od FRT
shares