Evropa u strahu od Putina

Foto:Yasuyoshi CHIBA / AFP / Profimedia; Profimedia.rs

Pokretanje invaazije na Ukrajinu pokazao je svetu da su skoro sve pretpostavke pogrešne, a Evropa se sada pita šta je sledeći korak režima ruskog predsednika Vladimira Putina.

Invazija na Ukrajinu u februaru prošle godine uspela je da zaprepasti svet u svakom pogledu. Oni koji su mislili da je Moskva dovoljno razumna da ne pokuša tako masivan i bezobrazan poduhvat, ostali su šokirani. Za one koji su smatrali da će ruska vojska prošetati zemljom od 40 miliona ljudi i preći na operacije čišćenja u roku od 10 dana, usledilo je razočaranje. A onima koji su smatrali da imaju tehničke i obaveštajne sposobnosti da urade više od pukog nasumično bombardovanja civilnih područja zastarelom artiljerijom, „raspršili su se snovi“.

Ipak, sada u 2023. godini, Evropa se suočava sa nizom nepoznanica, nezamislivih tek u januaru. Da rezimiramo: vojska koja se nekada smatrala trećom najmoćnijom na svetu izvršila je invaziju na svog manjeg suseda, koji je pre godinu dana bio uspešan u IT i poljoprivredi, prenosi CNN.

Foto:profimedia.rs

Rusija je potrošila milijarde dolara očigledno na modernizaciju svoje vojske, ali se ispostavilo da je to u velikoj meri bila laž. Otkriveno je da njeni lanci snabdevanja ne funkcionišu nekoliko desetina kilometara od sopstvenih granica; da je njena procena Ukrajine kao zemlje koja mora da bude oslobođena sopstvenog „nacizma“ iskrivljeni proizvod klimanja glavom sa „da“, hraneći predsednika  Vladimira Putina onim što je želeo da čuje.

Rusija se takođe susrela sa Zapadom koji je, daleko od toga da je podeljen i uzdržan, bio srećan da pošalje deo svoje municije na svoju istočnu granicu. Zapadni zvaničnici bi takođe mogli biti iznenađeni što se čini da se crvene linije Rusije neprestano pomeraju, pošto Moskva shvata koliko su njene nenuklearne opcije ograničene. Ništa od ovoga nije trebalo da se desi. Dakle, šta Evropa radi i za šta se priprema, sada kada se invazija dogodila?

Ključno je koliko je Zapad bio neočekivano ujedinjen. Uprkos tome što su podeljene oko Iraka, rascepkane oko Sirije i delimično nespremne da potroše 2% BDP-a na bezbednost koje su Sjedinjene Države dugo zahtevale od članica NATO-a, Evropa i SAD su ujedinjene kada je reč o Ukrajini. S vremena na vreme, Vašington je možda delovao opreznije, a bilo je i autokratskih ekstremista poput Mađarske.

Foto:REUTERS/Serhii Nuzhnenko; ABACA / Abaca Press / Profimedia

Preuranjene su izjave da je Rusija već izgubila rat. Postoje varijable koje i dalje mogu dovesti do zastoja u njegovu korist, ili čak do preokreta. NATO bi mogao da izgubi strpljenje ili živce zbog isporuka oružja, i da traži ekonomsku svrsishodnost u odnosu na dugoročnu bezbednost, zalažući se za mir nepovoljan za Kijev. Ali to, u ovom trenutku, izgleda malo verovatno.

Rusija se „ukopala“ na istočnoj strani reke Dnjepar u južnoj Ukrajini i ima prednost u tome što su linije fronta Donjeck i Lugansk na istoku Ukrajine bliže njenoj granici. Ipak, njeni izazovi su ogromni: loše obučeno, prisilno regrutovano osoblje čini 77.000 vojnika na liniji fronta – i to je prema sjajnoj proceni koju je izneo Putin. Bori se za municiju i redovno doživljava otvorenu, internu kritiku svog lanca snabdevanja tokom zime.

Ukrajina je na domaćoj teritoriji, sa moralom i dalje visokim, a zapadno oružje još uvek stiže. Od kolapsa moskovskih snaga oko severoistočnog grada Harkova u septembru – gde su njihove linije snabdevanja presekle pametnije ukrajinske snage – sva dinamika je bila protiv Moskve.

Foto: Sputnik/Sergey Guneev/Pool via REUTERS,BULENT KILIC / AFP / Profimedia

Rusija nije brzo pobedila inferiornog protivnika. Portparoli na državnoj televiziji govorili su o potrebi da se „skinu rukavice” nakon Harkova. Otkrivena gotovo kao tigar od papira, ruska vojska će se decenijama boriti da povrati čak i privid ravnopravnog statusa sa NATO-om. To je možda šira šteta za Kremlj: godine napora utrošenih na obnavljanje reputacije Moskve kao pametnog, asimetričnog neprijatelja sa konvencionalnim snagama koje ga podržavaju, isparile su za oko šest meseci lošeg upravljanja.

PROČITAJTE JOŠ:

Pitanje nuklearne sile i dalje ostaje, uglavnom zato što Putin voli da se na to redovno poziva. Ali čak i ovde je pretnja Rusije smanjena. Prvo, NATO je slao nedvosmislene signale o konvencionalnom razaranju koje bi njegove snage nanele da se koristi bilo koji oblik nuklearnog uređaja. Drugo, ruski saveznici u periodu kada je se bilo kako treba – Indija i Kina, brzo su procenili njen niz gubitaka i javno opomenuli nuklearnu retoriku Moskve.

I konačno, Moskvi ostaje pitanje na koje niko nikada ne želi da nauči odgovor: ako njeni lanci snabdevanja dizel gorivom za rezervoare 40 milja od njene granice ne funkcionišu, kako onda mogu biti sigurni da će nuklearno dugme raditi, ako Putin stigne da ga pritisne? Ne postoji veća opasnost za nuklearnu silu nego da otkrije da njene strateške rakete, a da uzvratne mogućnosti ne funkcionišu.

Uprkos ovom opipljivom ruskom padu, Evropa nije spremna u bezbednosnom smislu. Pozivi na veće izdvajanje za odbranu su glasniji i slušaju se, čak i ako dolaze u vreme kada se Rusija otkriva kao manje preteća.
Evropa shvata da ne može da zavisi od Sjedinjenih Država za svoju bezbednost.

Foto:profimedia.rs

Ipak, nešto dobro je proizašlo iz ovog debakla. Evropa zna da se mora odmah osloboditi zavisnosti od ruskog gasa i nafte uopšte na duži rok, pošto ekonomska zavisnost od fosilnih goriva diktatora ne može doneti dugoročnu stabilnost.

Dakle, kako se Zapad nosi sa Rusijom koja je doživela ovaj kolosalan gubitak obraza u Ukrajini i koja polako ekonomski vene zbog sankcija? Da li je slaba Rusija nešto čega se treba plašiti ili je samo slaba? To je poznata nepoznanica sa kojom Zapad mora da se boro. Ali to više nije tako zastrašujuće pitanje.

Više od 70 godina, Rusi i Zapad držali su svet u šaci. Strahovalo se od obostranog uništenja, a mir je bio baziran upravo na tome. Ali strah od Moskve bi trebalo polako da jenjava, a sa tim dolazi i rizik od pogrešne procene. To takođe otvara manje jezivu perspektivu: da Rusija – kao i mnoge autokratije zemlje pre nje – možda bledi, potkopana sopstvenom nespretnom zavisnošću od straha u zemlji.

Izazov Evrope sada je da se nosi sa Rusijom u stanju haotičnog poricanja, dok se nada da će evoluirati u stanje kontrolisanog pada.

BONUS VIDEO: Rusi raketirali Kijev u novogodišnjoj noći – pogođen hotel u centru grada

Odgovori