To je bolest devetnaestog veka, kao i njegova koleginica tuberkuloza, koja se takođe sve češće javlja kod nas, što na vrlo jasan i brutalan način govori gde se zapravo nalazimo. U devetnaestom veku.

Naučna i medicinska dostignuća kao da nas nisu ni potkačila. Ko je čitao „Srpsku istoriju našega vremena“, remek-delo Vuka Karadžića, mogao je da povuče zapanjujuće paralele sa devetnaestim vekom i našom jezivom sadašnjicom.

Te paralele najuočljivije su na društveno-političkom planu.

Aktuelna vlast je, još u startu, umesto budućnosti, odabrala devetnaesti vek kao svoj istorijski i politički uzor.

Nema bukvalno ničega u tom veku što bi trebalo da nam bude uzor. Ceo je protekao u mučnom stvaranju srpske države, a u tom procesu je naš narod posle svakog koraka unapred pravio dva unazad.

Nejasnih vizija o tome gde treba tražiti saveznike, kakvu državu stvarati, Srbi su se tokom devetnaestog veka žešće napatili, da bi posle neprestanih buna, krvoprolića, atentata, izdaja i terora, tek na pragu dvadesetog veka onjušili nešto nalik demokratskoj državi, ali, upravo zahvaljujući tragičnim događajima kojima je devetnaesti vek bio nanizan, do nje nisu stigli.

Bilo je to prljavo i primitivno doba, bez vodovoda, bez struje, bez sapuna, bez antibiotika, pa je tuberkuloza bila kao dobar dan, a sifilis kao laku noć.

Ni najveći pesimisti, siguran sam, nisu očekivali da ćemo se za svega deset godina naći i bukvalno u devetnaestom veku. Tuberkuloza je bila prvi jezivi signal tog brutalnog nazadovanja, ali sifilis je neuporedivo zanimljiviji.

Njegova pojava savršeno govori o tome kako se ovde živi i ko ovde živi.

Srpskim društvom dominiraju stvorovi koji se ponašaju kao da sutra ne postoji. Srbijom upravlja horda primitivnih divljaka, koji uništavaju sve pred sobom, sve oko sebe, pa i sebe. Zamislite samo kako izgledaju njihovi razuzdani provodi, uz potpuno odsustvo morala i prezervativa.

Na krilima moći o kojoj nisu mogli ni da sanjaju, napojeni alkoholom, parama i gudrom, prinčevi i princeze polusveta opšte svako sa svakim, svakoga dana i svake noći.

Dok se u razvijenim zemljama suočavaju sa triperom otpornim na antibiotike, ovde smo se gorepomenutom stazom vratili starom, pouzdanom sifilisu.

Trebalo bi na graničnim prelazima postaviti znak „Dobro došli u Srbiju, zemlju sifilisa“, sa saobraćajnim znakom „Dozvoljena brzina 140 na sat i strogo zabranjen kurton“, da stranci koji se lože na dobar provod u Srbiji, znaju tačno o kakvom se provodu radi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.