Nedostatak visine

* Istorija srpskih žirija (svih žanrova i boja) prepuna je primera bludnih veza između poetika i politika i tendencioznog nedodeljivanja nagrade nekom filmu, predstavi, romanu, itd. ne zato što to delo nije dobro, nego ili zato što je isuviše dobro ili – češći slučaj – zato što nije dobro po mišljenju politike, a ne struke

Odluka žirija da ove godine ne nagradi ni jednu predstavu na Sterijinom pozorju, nije bila – kako ju je Kokan Mladenović opisao – teroristički akt, naprotiv, čini mi se da se perfektno uklopila u opšti trend obesmišljavanja, profanacije i pompeznog šegačenja sa svim i svačim, a naročito sa kulturom.

Možebiti da prošlogodišnja pozorišna sezona nije bila najuspešnija, možebiti da se nijedna od predstava nije vinula do nebeskih visina žirijevih kriterijuma, ali, znate šta, uspostavljanje kriterijuma je posao selektora, a posao žirija je da između odabranih predstava odabere najbolju, kakve god one bile, tim pre što postoji osnovana sumnja da su članovi žirija listom pozorišni muškarci i žene – da ne kažem baš Talije i Ardalioni – sve te predstave videli i pre njihovog izvođenja na Pozorju, pa su se , ako im se ni jedna nije svidela, mogli lepo zahvaliti na ponuđenom članstvu u žiriju.

No dobro! Jovan Sterija Popović zacelo ima mnogo jačih razloga da se okreće u grobu nego što je to jedno nedodeljivanje nagrade, a i neće mu biti prvi put da se posmrtni ibreti. Pamte se , recimo, i takva vremena u kojima se Sterija u večnom boravištu okretao upravo zato što je nagrada dodeljena. Uostalom, Sterija je u izvesnom smislu bolje prošao nego kolega mu po peru, Joakim Vujić – žiri bar nije napustio Pozorje da bi gledao mečku, kao što je to vaktile učinio utemeljitelj pozorja serbskog i predsednik svih onovremenih žirija, Kodža Miloš.

Gledao, međutim, žiri mečku ili – kako tvrdi Duško Kovačević – uopšte ne gledao predstave, mečka je svejedno zaigrala pred vratima Sterijinog pozorja i to ona političke pasmine, koja u naopakom svetu našeg tamnog vilajeta ne igra nego udara u daire, a pred cenjenim publikumom cupkaju mečkari. Ništa ne insinuiram, štaviše ne sumnjam u dobronamernost i autonomiju žirijeve odluke – koja bi u nekoj drugoj sredini možda mogla i proći bez buke i besa – ali koja, kako god da je okreneš, u Srbiji neminovno izaziva raznorazne sumnje i neizbežne srpske podele.

Istorija srpskih žirija (svih žanrova i boja) prepuna je primera bludnih veza između poetika i politika i tendencioznog nedodeljivanja nagrade nekom filmu, predstavi, romanu, itd. ne zato što to delo nije dobro, nego ili zato što je isuviše dobro ili – češći slučaj – zato što nije dobro po mišljenju politike, a ne struke. Mada nema veze sa našom današnjom temom. Sterijinim žirijem i pozorištem, ne mogu a da se ne prisetim da je žiri jedne davne NIN-ove nagrade uklonio preteću opasnost da nagradu dobije Ivo Andrić, tako što je konstatovao da “Prokleta avliju” – verovatno najbolji komad proze napisan na srpskom jeziku – “nema dovoljno strana” da bi bila roman, kao što je Jaša Grobarov rekao Brani Petroviću da nije akademik zato što “nema visinu”.