“Problem je u tome što se devedesetih radilo, a što se i danas radi o širokom društvenom konsenzusu. U stvaranju ratnog programa Srbije učestvovali su veliki delovi elite: političke, intelektualne, privredne, finansijske, vojnopolicijske… Neki su oblikovali ideologiju “svi Srbi u jednoj državi”, neki su radili na njenoj propagandi, drugi su je opevali, treći osveštavali, četvrti obezebeđivali finasije, logistiku, a neki su sprovodili”, kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Ona je u razgovoru za Danas, na pitanje koliko su građani Srbije svesni odgovornosti Srbije za ratove devedesetih, rekla da “takav rat nije bio moguć bez značajne podrške i velike organizacije”.

“Do sada, za više od četvrt veka, ništa od svega toga nije dubinski dovedeno u pitanje, čitava ta konsturkcija opstala je netaknuta i u njenom je egzistencijalnom interesu da tako i ostane. Sigurna sam da se i takozvano društvo seća svoje odgovornsti – od slavskih crtanja novih granica, pevanja, proslava prilikom ‘oslobađanja’ raznih tertiroija…. Ni ti ljudi ne žele da se sete sebe u tom vremenu. Ili, još gore – nemaju problem da se sete, samo ih tišti što se loše završilo. Zato je to ‘zavet ćutanja’, u kome jedni druge pokrivaju”, rekla je ona.

A koliko se društvo u tom smilu promenilo?

“Mislim da se od 2000, ipak, mnogo toga promenilo. I to nagore. Uz to nekako se sećanje i raslojilo, nije isti odnos prema svim ratovima. Rat u Hrvatskoj se gotovo i ne pominje, samo je ostala Oluija. Zbog toga smo sve dalje od razumevanja tog događaja, jer se ni ne govori o tome šta je bilo pre toga, od 1991. do 1995. Milism da je to u najvećoj meri zbog toga što je taj rat izgubljen dramatičnim porazom i proterivanjem Srba, pa se teško može očekivati neki ‘nastavak'”, rekla je Dubravka Stojanović.

“Ono što jasno vidim to je da se sve vreme, posle 2000, podržava razarajuća politika Republike Srpske, ali i zamrznuto stanje na Kosovu. To mi nedvosmisleno govori da se ovo vreme računa kao neki intermeco, u očekivanju povoljnijeg trenutka kad bi se ti zamrznuti konflikti mogli ponovo odmrznuti i lepo nastaviti tamo gde se stalo 1995. ili 1999. godine. Zbog toga se tako lako dižu emocije u regionu, zato je dovoljna jedna reč pa da se svi tobožnji napori pomište. Tako je na svim stranama, ali nas interesuje Srbija, a ona je je ta koja drži otovorenim pitanje BiH i Kosova. Ratovi devedesetih nisu mentalno završeni. To se najbolje vidi iz svih ruševina koje su i dalje svuda po regionu, od Hrvatske do Beograda. To da se te srušene zgrade nisu mogle popraviti više od 20 godina govori o tome da rat i dalje mentalno traje. Traje jer je i dalje potreban elitama.”