Izvor: N1

Kada je učitelj Miladin Zarić u zoru 20. okobra 1944. godine krenuo iz svog stana u Karađorđevoj ulici broj 69 da bi presekao žice detonatora i spasao Stari savski most od dizanja u vazduh, odnekud se pojavio Goran Vesić i uhvatio ga za ruku.

– Čekaj Miladine, daj prvo da napravimo anketu na sajtu Grada Beograda, neka se građani izjasne šta žele s mostom? – rekao mu je Vesić.

– Nemamo sad vremena, Nemci su minirali most i odleteće u vazduh za pola sata ako odmah ne presečem žice – bio je uporan učitelj Zarić.

– Ma ne brini, bre, Miladine, imamo mi botove, oni će za dva minuta da izglasaju šta god meni padne na pamet! A sve što meni padne na pamet je dobro za Beograd – bio je uporan i Vesić.

I onda se tog 20. oktobra na sabajle na sajtu Grada Beograda pojavila anketa sa pitanjem: Da li ste da Stari savski most odleti u vazduh ili da odleti u park Ušće?

Za samo dva minuta glasanja čak 3.785 građana Beograda izjasnilo se za prelazno rešenje: da most odleti u vazduh, ali tako da iz vazduha padne direktno na Ušće, čime će biti smanjeni troškovi rasklapanja mosta i selidbe do Ušća u delovima, pa onda ponovnog sklapanja.

– Građani odlično razumeju potrebe Beograda – rezultatima ankete bio je zadovoljan i Goran Vesić.

Međutim, nisu postojale čvrste garancije nemačkih investitora da će se most posle dizanja u vazduh prizemljiti baš na Ušću, postojala je mogućnost da most ostane u vazduhu zauvek, a čak ni Vesić nije znao čemu može da služi most koji spaja jednu obalu vazduha sa drugom obalom vazduha.

– Eh, da imamo leteće automobile, most u vazduhu bio mogao da posluži za prelazak letećih automobila preko vazduha – razmišljao je Vesić glasno.

Učitelj Miladin Zarić nije mogao više da čeka sa cvikcanglama u rukama, vreme je curilo, pa je ipak presekao žice detonatora i Stari savski most ostao je na istom mestu sledećih sedamdeset godina, a da niko nije znao čemu to čudo služi, sem da tramvaji, autobusi, kamioni, biciklisti, pešaci i automobili prelaze sa jedne na drugu strane reke.

– Kakav je, bre, to most koji služi za prelazak sa jedne na drugu stranu reke? To nigde nema, keve mi – nervirao se svih 70 godina i Goran Vesić, lično frustriran što onog jutra nisu imali više vremena da most dignu u vazduh, a da pritom iz vazduha padne u park Ušće.

Tamo bi dobio svoju izvornu funkciju, jer mostovi svuda u svetu služe za prelazak građana sa jednog kraja parka na drugi kraj parka.

– Premošćavanje parkova je jedan od najvažnijih zadataka Srpske napredne stranke – pisalo je i u programu SNS za razvoj Grada Beograda u kome su razrađene sve vekovne želje žitelja prestonice: da se Beograd spusti na reke, da se reke dignu u Beograd, da se od Trga republike napravi livada za koncerte, klizalište i kamenolom, te da Stari savski most odleti u vazduh, a onda pravo iz vazduha padne na Ušće.

– Gradska vlast je, sem toga, primetila potrebu sve većeg broja građana da skoče s mosta usred “zlatnog doba”, pa je uklanjanje jednog od beogradskih mostova na neki način i briga za sve naše sugrađane kojima je pao mrak na oči – objasnio je Goran Vesić zašto su mostovi nad rekama veoma opasna stvar za čovečanstvo.

– Vidite, u istoriji suicida nikad se nije desilo da neko skoči s mosta koji je u parku. Uvek su skakali s mosta koji je iznad reke – dao je Vesić i bezbedonosnu procenu opravdanosti premeštaja Starog savskog mosta u park Ušće, gde je sve ovo i počelo, kada je na istom mestu pre tačno 31. godine Milovan Vitezović na Miloševićevom mitingu rekao: “Dogodio se narod”.

A kad se jednom dogodi narod, onda se stalno događa narod, pa se dogodi još i svašta nešto drugo, te se Beogradu dogodio i Goran Vesić, mostoselitelj, koga je takođe izabrao događajući narod. Što u početku i nije bio neki događaj, dok ovaj koji se dogodio nije počeo da razvija GUP, takozvani Generalni urbanistički plan, koji je preimenovao u Goranov urbanistički plan. A najviše liči na Glupi urbanistički plan.

Iz tog plana će da profitiraju jedino agencije za selidbe, jer je most teži od klavira.