Vesna Mališić NIN

У једном од оних вишесатних интервјуа на телевизији са националном фреквенцијом у којима председник Србије говори о свему, са посебним акцентом на своје мрзитеље, осврнуо се и на штрајк радника у Фијату. Разуме, рекао је прилично спуштеним тоном, да плата од 42.000 динара није довољна али би, и то је била поента, радници могли да остану и без ње. Порука која је остала да лебди над његовим саосећајним гласом била је јасна. И тачно је дефинисала социјалну позицију српског радника данас, свеједно да ли је запослен код страног инвеститора или се ради о службеницима или новинарима који, по истраживањима, имају шеснаест пута мању шансу од физичког радника да нађу посао ако га изгубе. О чему би вероватно требало да мисле пре него што седну пред компјутер са сновима о слободном и критичком новинарству.

Ћути, имаш бар социјално и пензијско. Трпи. Претварај се. Климај главом. Не упадај у очи. Покушај да направиш индивидуалну стратегију како да преживиш. Пробај да постанеш невидљив ако већ не желиш да будеш близак онима који одлучују о твом животу. Јер, ако изгубиш посао у земљи Србији, која свакога дана у сваком погледу све више напредује, други сигурно нећеш лако пронаћи. А то значи да нећеш буквално моћи ни да преживиш, а камоли да платиш кредит или школујеш децу. То је мач који сева над животом појединца и прети сваки пут кад би се окуражио да буде више човек него запосленик. И кад помисли да тражи права која му по закону припадају. Страх од губитка посла одувек је био чувар поретка. Зато су све прогнозе оних који су веровали да ће трагичан социјални положај радника изазвати немире широких размера, падале у воду. А парадоксално, базу сваке популистичке власти чинили су управо они који најтеже живе.

Улицама српских градова протутњали су протеклих деценија незадовољници свих боја, борци за слободу и правду, грађански непослушници, чувари српске традиције и вере, противници рата, геј активисти, избеглице, студенти, инвалиди, жене у црном… Једино озбиљних протеста радника није било.

Последњи који је вредан пажње био је онај пред сам распад СФРЈ када је двадесетак хиљада радника раковичког басена – у плавим униформама, уз жестоке и уједначене узвике од којих се властима ледила крв у жилама – дошло пешке до Савезне скупштине, носећи радничке заставе и танке коверте са платама и захтевало да им се обрати баш Слободан Милошевић, већ неприкосновени вођа и звезда националистичких масовки. Оклевао је тада српски вожд да дође на ноге радницима. Нуђени су им други говорници, али како је двадесет хиљада радника четири сата, без паузе, осим да удахну ваздух, извикивало претеће пароле, појавио се на степеницама испред највишег државног дома, лицем у лице са радничком класом. И када су полетеле прве плаве коверте према говорници, Милошевић је направио обрт који је ушао у историју. Прешао је на сигурнију тему – одбрану српства, најавио хапшења, што је наишло на одобравање радника и све се завршило чувеном реченицом: „А сад сви на своје радне задатке.“ Један социолог је тада закључио: „Дошли су на протест као радници, а са њега отишли као Срби.“

Опозиционе политичке партије, свих протеклих година, нису криле незадовољство због радничке пасивности. Али можда је њен разлог најбоље дефинисао управо раковички радник, сећајући се тог великог штрајка уочи распада земље, када је рекао: „Нико више неће с наших леђа скакати.“

Шта је, дакле, данас кључна реченица која може да пацификује раднике и покаже да су и даље снага на чију приврженост власт може да рачуна, а да истовремено не мора да преиспита модел привлачења страних инвеститора одобравањем повластица и стављањем инвеститора изнад система? Шта је то што може да оптерети савест радника више од одговорности за елементарно преживљавање њихових породица и врати их у сурову рутину послушности и трпљења? Да ли је то ово све чешће подсећање власти на значај фабрике у Крагујевцу за бруто друштвени производ и извоз целе српске индустрије, за формирање БДП-а Србије, за њен кредитни рејтинг и углед код страних инвеститора… Да ли се то на плећа радника у Крагујевцу као терет ставља будућност Србије? А сасвим је јасно да су она преслаба да је поднесу. И зато је логично да власт од њих поново очекује – сви на своје радне задатке.

Весна Малишић